Fudbal od SFRJ do RS, od sjaja do bede, I deo

Fudbal je najvažnija sporedna stvar na svetu. Savremeni srpski fudbal je, međutim, najsporija sporedna stvar na svetu.

Kao što već sam naslov i uvod jasno kažu, u ovom feljtonu biće reči o trenucima za pamćenje na travnatom tepihu, među buketima igrača u srcima šeasnaesteraca i drugim komentatorskim floskulama i onome što one pokušavaju da opišu. Počinjemo sa dve utakmice od kojih će se jedna dugo pamtiti u svim državama bivše SFRJ, a druga baš i neće, posebno u susjednoj Hrvatskoj. Da ne pomislite sad: „Vidi ovog grebatora, hoće da iskoristi talas koji je Bjela pokrenuo sa filmovima Montevideo“, odmah napominjem da će u ovom serijalu biti obrađeni i neki teški trenuci naših reprezentacija. Jer, ruku na srce, takvih je bilo mnogo više nego onih lepih.

Beda i bijeda Dražena Ladića

Zamislite da ste Hrvat kome su u istom danu javili da mu je ćale Srbin, keva Crnogorka koja je granatirala Dubrovnik, deda Draža Mihailović, baba Suzana Mančić i da mu je uginuo verni pas koga ima već 15 godina i uz koga je prohodao (pa dobro, malo je kasnije prohodao, šta), tako što ga je kolima ispred kuće pregazila njegova žena koja se zatim skucala u banderu i poginula. Bandera je pala na kuću i izazvala požar u kome je sve postalo pepeo i dim, ali to više nije ni bilo važno jer je prethodno izbio nuklearni rat i ceo Balkan je ubrzo nestao sa lica zemlje.

E takva je otprilike bila faca Dražena Ladića nakon gola Dekija Stankovića. Samo tužnija.

Ovoj utakmici prethodio je intervju napravljen sa nekim od naših igrača na zagrebačkim ulicama, u kome je, baš kao što je često umeo da uradi na terenu, zablistao Dejan Savićević pominjući usta škrbava jednom prolazniku koji je pokušao i donekle uspeo da ga isprovocira. Ovo će zauvek ostati jedan od evergrin detalja u psihosferi oko našeg fudbala, a i sporta inače. Ali, zadržimo se ipak na terenu.

Golovi leđnim stilom nikada nisu bili specijalnost naše reprezentacije, jer, nažalost nismo imali Pipa Inzagija. Međutim, te večeri na Maksimiru, nešto je pošlo naopako po domaću momčad. Nakon odličnog pasa Šukera kroz našu odbranu i gola Bokšića u 20. minutu, izgledalo je kao da će Hrvati lagano dobiti utakmicu. A onda, u samo dva naleta lucidnosti, Mihajlović je potopio nade kafanskih stolnjačara da će otići na Euro 2000. Sa sličnih pozicija, nekih 40-ak metara daleko od gola i 10-ak levo od stative (iz Ladićeve nesrećne perspektive) prvo je u 25. minutu uputio propadajuću loptu na peterac. Tamo je dočekao Mijatović, koji je, da ne bi pokvario šiške, temenom prebacio preko zbunjenog Ladića koji je očekivao Mihinu bombu pravo u rašlje.

Ako bi mu se za taj prvi gol i moglo progledati kroz prste zbog gužve oko peterca, za drugi nikako ne bi, mada mu je kroz te iste prste prošla cela lopta. Sličan centaršut inspirisanog Mihajlovića koji je igrao kao da je na ekserima i Žutoj osi: opet lopta pada na peterac na kome je sam kao duh (ali ne Hamletovog oca) Deki Stanković koji je leđima umuljava ka golu. Lopta prolazi kroz Dadu Ementalera, pada ispred linije, lagano se kotrlja ka mreži, dok se traumatizovani Ladić valja po travi, posipa pepelom i širi ruke u nemoći.

Spiker na Maksimiru teši publiku i igrače rečima: “Vrela srca i hladne glave trasirajmo put do slave!” Krajem poluvremena, Batica Mirković, rukom na Jarnijevim jajima, trasira sebi put ka svlačionici, a Stanić izjednačuje na samom početku drugog. Ipak, plavi i sa igračem manje odolevaju napadima šahista do samog kraja utakmice, kao Čeda Jovanović stalnim insinuacijama da je narkoman, i zasluženo uzimaju bod u gostima koji ih kasnije vodi i na evropsko prvenstvo.

Treća reprezentacija sveta 1998. samo godinu dana kasnije nije uspela da pobedi Jugoslaviju ni iz drugog pokušaja. Kao što nije ni u ratu, ako se ne računaju Amerikanci i Nemci.

Piksijeva pizza Iberiana

Mora se priznati da nismo imali mnogo kreativaca i igrača sa vizijom kao što je Dragan Stojković – Piksi. Ovaj Dejvid Koperfild sa bubamarom, oficir s ružom, džentlmen sa južnjačkim naglaskom i Srbin koji je ušao u japansku legendu imao je sjajnih trenutaka i u klupskoj i u reprezentativnoj karijeri, ali siguran sam da u sam vrh svojih dometa ubraja utakmicu Jugoslavije protiv Španije u Veroni, na svetskom prvenstvu 1990.

Tokom cele utakmice, Piksi je saigračima delio lopte kao što Mlađa obećava besplatne akcije, slao je centaršuteve, za španske bekove nedostižne poput prosečne potrošačke korpe prosečnom građaninu Srbije, svojim driblinzima je rušio zbunjene protivnike kao Velja Ilić unučiće vinjaka ispred prodavnice. Međutim, bez realizacije.

A onda je došao 77. minut. Vujović je centrirao sa leve strane, u šesnaestercu loptu glavom iza leđa u visokom luku digao Katanec, a na desnoj strani čekao je Piksi. Dok je lopta padala, zamahnuo je nogom kao da se sprema da je sa’rani iz voleja. To nije promaklo budnom oku Vaskeza, koji je poleteo ka lopti, nesebično se bacajući ispred nje, kao pokojni pas Luks kada je skočio ispred pokojnog Tita, spasivši ga svojom žrtvom od teškog ranjavanja, a možda i smrti. Proklizao je Rafael Martin Vaskez i pružio se koliko je dug i on, i sva njegova imena, ne bi li skoknuo po pizzu u najudaljeniju piceriju u Veroni. Sa rukolom. U rukoli je i bio problem, jer su je dugo pripremali, pa Vaskez nije stigao da se vrati ni da vidi kako Piksi majstorski umiruje loptu, pomera je nekoliko santimetara u levo i zatim je šalje u desni ugao gola Zubizarete. Ovaj je, opet, imao sreće da vidi barem prvi od dva gola, što se za drugi ne bi moglo reći.

Suvišno je pričati o Piksijevoj tehnici izvođenja slobodnih udaraca koju je nemilosrdno primenio i kod drugog gola protiv Španaca. O tome bi najbolje mogli da pišu golmani raznih klubova i reprezentacija protiv kojih je igrao, kada bi bili pismeni. Najbolje je da pogledamo snimak i bez mnogo reči proslavimo majstorstvo kakvo se ne uči, već se sa njim rađa, makar u Piksijevom slučaju.

Španija je lagano otišla kući, a Jugoslavija ostala još neko vreme, dok nije završena dramatična utakmica protiv Argentine. Nedostajalo je malo hrabrosti, malo sreće, a možda i malo više tolerantnosti sudija, ali svakako mnogo više koncentracije tokom izvođenja penala. Ovaj častan poraz protiv kasnijih finalista Gaučosa, doneo je SFRJ nezvanično peto mesto na svetu. Međutim, poraz koji je usledio 16 godina kasnije u Nemačkoj, bio je sve samo ne častan. Više o tome u drugom delu ovog serijala.