Preporuka: Generation Kill

Ne sećam se da sam ikada u životu gledao dobar film o ratu (bilo kojem) u Iraku. U stvari ne samo dobar film, nego ni film koji me makar neće naterati da kada ga odgledam kažem sebi “jebo mater, bolje da si proveo dan sortirajući krpe za sudove po glatkoći teksture”. I ne samo o Iraku, nego i o Avganistanu ili bilo kakvoj drugoj američkoj plemenitoj intervenciji u zemljama sasvim slučajno bogatim nestajućim prirodnim resursima. Već godinama ih u principu i ne gledam jer imam pametnija posla, evo moj spem folder je pun i bojim se da će se gospoda Tete Ahmed, Miss Sucess i Nandor Molnar uvrediti ukoliko ne pročitam njihove mejlove.

Ono što me je privuklo da pogledam mini-seriju Generation Kill su dva genija svog zanata koja stoje iza nje. U pitanju su Dejvid Sajmon i Ed Barns, dva gospodara koja su osmislila i sprovela u delo The Wire, najbolju igranu seriju našeg vremena. Moj unutrašnji svet je prepukao od čeonog sudara dva primalna instinkta odvratnosti i atrakcije, jer ne znam ni za šta odvratnije od filmova o američkim akcijama na Bliskom istoku, a opet sam znao da od gospode koja su svetu otkrila Ejvona Barksdejla, Stringera Bela i Omara Litla ne mogu očekivati ništa osim fešte za mozak. Pripalio sam ilegalni opijat kako bih rešio ovu iskonsku dilemu, dim mi je zašašoljio nozdrvu, a muzge od znoja na mom laptopu kao da su formirale slova T, P i B. Ponesen znamenjem, upalio sam torent i odlučio da dam šansu ovom uradku.

Rezultat: ne da se nisam pokajao, nego je Generation Kill sigurno nešto najjače s ovom tematikom što sam gledao u životu. Barns i Sajmon su pisali scenario na osnovu istoimene knjige Evana Rajta, novinara koji je tokom dva meseca šibao kroz Irak u Hamviju sa Prvim izviđačkim bataljonom američkih marinaca. Izviđački bataljon, kako svaki kralj dedukcije može s lakoćom da zaključi, ide u ratnu zonu da, jelda, izviđa. To dalje znači da su oni najbukvalnije prva linija i da idu na praktično nepripremljen i slabo istražen teren.

E sad, taj Rajt deluje kao mnogo velik car što je uopšte krenuo u takvu priču, a još veći što ono što je ispričao o invaziji na Irak 2003. odudara od bilo čije romantizirane verzije – marinci niti su nedodirljivi heroji koji štite slobodu vascelog sveta 10 soma kilometara od svog doma, niti su mutanti robokapi bezdušni vesnici apokalipse. U seriji nema šablonskih likova, nema šablonskih priča, nema šablonskih dijaloga. Naprotiv, likovi su jedinstveni, šaroliki, sa najrazličitijim pričama, tripovima i motivima i toliko realni da se jebeno USEREŠ. Nisu romantizovani, nisu nepotrebno i preočigledno stilizovani, već te njihove priče i dinamika njihovih odnosa tako dobro i realno voze da negde već na kraju druge epizode imaš trip da jezdiš noću po pustinji na zadnjem sedištu Hamvija sa marincima i iščekuješ zasedu 100 Iračana sa jeftinim ruskim automatima, da bi kada posle svega svane još jedno mirno pustinjsko jutro skapirao da je vožnja bila tako stvarna da su ti dlanovi skroz znojavi.

U svemu tome su mu sigurno pomogli i Barns i Sajmon koji su u Žici pokazali kakvi su doktori da uzmu realnog lika i uspeju da ga u malo vremena prikažu tako da bude još realniji a svaki njegov sledeći potez, iako nepredvidiv, savršeno smislen. U Generation Killu svaki čovek je ČOVEK, individua, a ne tip ili šablon, a perfektno prikazano ludilo rata u pustinji u koje si upao sa svima njima te tera da se osećaš kao da ti je svaki od njih brat rođeni, bez obzira da li je iritantan, glup, dosadan i bez obzira što dobro znaš da cilj sa kojim američka vojska dolazi u Irak nije nimalo plemenit. Tokom sedam epizoda ti si u JEBENOM RATU i ne sećam se da sam ikada na ekranu gledao išta što je toliko uspelo da me prevari i prenese na lice mesta.

Kada kažem da je nešto realno, ne mislim da je to neophodan kvalitet filma ili serije. Takođe, ja u životu nisam bio ni u Baltimoru ni u Iraku, tako da što se mene tiče sve ove priče mogu biti potpune izmišljotine, ali nije u tome stvar. Stvar je u tome da ti te priče nijednog momenta ne izazivaju nikakvu sumnju, nemaš osećaj da je tu išta dodato ili oduzeto (mada sigurno jeste jer u suprotnom to ne bi bio film ili serija), nema jeftinog senzacionalizma, svaki čovek je živ, sve savršeno vozi i ima smisla, a opet to ne znači da je dosadno, trivijalno ili predvidivo. Znači jebeni Dostojevski burazeru, bez preterivanja – za mene je ovo bilo kao da gledam Zapise iz mrtvog doma tjunovane na 2003. i prebačene iz sibirskog ledila u bliskoistočni pakao. Um vojnika je, kao i um robijaša, poprište velikih dilema, nesigurnosti i borbi, koje moraju biti ili potisnute ili savladane kako bi se preživelo u nenormalnom okruženju. Kada se čovek u tu situaciju dovede dobrovoljno, to je još izopačenije i bizarnije, i tripujem da je prikazati detalje i finese unutrašnje borbe takvog čoveka samo kroz ono što on radi i govori (a pritom biti konstantno suptilan i uzdržan u tome), nešto najteže i najizazovnije čega pisac može da se prihvati, a Sajmon, Barns i Rajt, koliki god da je čiji udeo u scenariju, uradili su to bez greške.

Serija takođe ne beži ni od nekih neprijatnih stvari. Mrtvi civili, retardirani oficiri koji su napredovali na lestvici samo jer su znali kome ući u dupe a ne zbog svojih vojničkih sposobnosti, činjenica da su marinci tehnološki i logistički hiljadu puta moćniji od iračke mahalaške tarzanije, to je sve prikazano. Nekakva predstava o marincima kao neustrašivim momčinama, nepokolebljivim borcima za svoju zemlju koji idu tamo gde samo neko sa natprosečnim mudima može ići poprilično slabi kada onom koji gleda seriju postane jasno da na 100 mrtvih Iračana jedan marinac bude ranjen u petu. Kapiram da Generation Kill, time što je ne samo izvanredno umetničko delo, već i izveštaj sa terena, pokreće gomilu pitanja i teorija o najrazličitijim aspektima savremene stvarnosti – od nekih čisto vojničkih dilema o “običajima ratovanja”, preko problema “rata protiv terorizma”, pa sve do opštijih i apstraktnijih tema poput ekonomske ili sociokulturne globalizacije. Sigurno. Ali ja bih to radije ostavio nekom pametnijem od mene, ko bi to znao smislenije da artikuliše. Što se mene tiče, ja sam Generation Kill pogledao za jedan dan, na ivici stolice, oduvan ultrarealnošću rata, neprijatnim kontrastom teškog zvuka motora oklopnih vozila i beskonačne i besmislene pustinjske praznine, kao i predobrim likovima koji su krvavom, nasilnom i suludom ratu dali ljudsko lice. Jer on i ima samo ljudsko lice i nijedno drugo.