Zašto sam zamrzeo skoro sve u vezi sa sportom

Pre dvadeset godina državno prvenstvo Srbije u kendou je osvojio Dušan Žegarac. Zafrljačio je drvenu motku u facu Ivana Gedelovskog i pobedio ga 1:0. Iste godine Partizan iz Gusinja je osvojio treće mesto u crnogorskoj Zetatrans ligi što je bio veliki uspeh kluba iz minijaturne varoši na samoj granici sa Albanijom. Veći kuriozitet od ovog predstavlja činjenica da su za prvi tim Partizana igrala sedmorica rođene braće Čekić.

Ovo su samo fragmenti neobične baze podataka koju i danas pamtim i na neki način se osećam kul zbog toga jer ovo su toliko sumanuti podaci čak i za današnju nepreglednu internetsku savanu pa će čitaoci morati da mi veruju na reč. Sumanuto interesovanje za sportsko delanje javilo mi se otprilike kad i ostalim klincima s tim što sam ja otišao korak dalje i pretvorio se u „onog malog što kupuje Sport i Žurnal na trafici a ne može da dohvati pult da plati“ i sve one informacije, rezultate i tabele prepisuje kao debil u sveske, sveske pakuje po sportovima i sezonama i pravi sasvim neobičnu arhivu koja preti da poruši veličinu Aleksandrijske biblioteke.

Pritom, ovo nisam radio samo iz opsesivno kompulsivne strasti prema faktografiji i činjenici da si nekad baš baš faca kad znaš neki suludi podatak, već iz nepatvorene ljubavi prema svemu što sport sačinjava.

Da ne ispadne da sam bio đembeli autistični gmaz-klinac koji je znao prvu postavu FK Prištine dok je herojski ulazila u najviši rang tadašnje (mnogi će reći) pete po kvaitetu fudbalske lige Evrope ali su ga zato deca napucavala specijalkom u facu jer nije umeo kolut unazad… jok more, znao sam lopte vrlo pristojno, pa mi je i svojevremeno odbojkaška faca Džigi Tanasković okačio medalju oko vrata, a evo i pre desetak dana kao član perspektivnog basketaškog tima Tarzanije sam sa nekoliko subverzivnih momenata sa poludistance manirom Karmela Entonija iz najboljih dana zaustavljao zahuktalu Njuz net četu LOL. I istrčao sam polumaraton na temperaturi na kojoj se etiopljani stapaju sa asfaltom (ne samo po boji). I dosta sa neumesnim hvaljenjem. Uglavnom, poenta je da sam sport rabio na sve načine, čak i neku siću zaradio.

I evo danas ga toliko prezirem jer kurcu ne valja, jer je nakaradan i pogrešan. Dobro, ovo su možda reći ostrašćenika, nije ovde svakako akcenat na blagotvornim afektima sportske aktivnosti na zdravlje pojedinca a bogami i kompletnijeg razvoja ličnosti. To je onaj deo koji je bezbedan od metastaze zloćudnosti.

Daleko od toga da pripadam grupi ljudi koji preziru sport jer pobogu neki tamo prosečan gonič lopte po livadi zarađuje pedeset puta više love od hirurga koji je upravo spasao život sedamnaestomesečnoj bebi. To je posledica postojanja odnosa ponude i tražnje i nema razloga mrzeti sport i sportiste što je jebeno moguće da fudbaler zarađuje nadrealno više od hirurga, te stoga, čir na želucu Ducija Simonovića koji mu proradi svaki put kad osuđuje najezdu kapitalizma u sportu mi je više za „aj čoveče iskuliraj“ nego za „pa dobro ima tu nešto“, iako svakako ima, nezavisno od toga što u Simonoviću evidentno kulja neprijatna količina ogorčenosti, zavisti i čega sve ne.

Još manje prezirem sport jer je nekad bio čist i zdrav a sad više nije. Hah, zabluda stoleća. Najgluplji diskurs u istoriji dvadesetog veka je „sport je zdrav, droga je smrt“. Na toj lažnoj dilemi leži groblje pogrešnih odluka i zarobljenih ljudi. Wow, novi slučaj dopinga, doskorašnji heroj je sada prezren od strane celokupne sportske javnosti jer su svi mislili da ne uzima sredstvo koje daje mogućnost boljih rezultata a on ipak uzima, pa je zato sad u fokusu neki drugi heroj koji isto uzima neko sredstvo samo što to sredstvo nije (još) arbitrarno osuđeno kao nedozvoljeno. Jaka muda. Zabrana dopinga je teški retardizam jer pička mu materina kako neko podvuče granicu i kaže „e ova hemikalija sve a ova ne sme“ a onda sledeće godine ne može ni ta druga već samo može neka treća. Oskar Pistorijus je postao prvi paraolimpijac koji je uz pomoć bionike postao svetski šampion. Za deset godina će bionika toliko napredovati da će sportisti možda želeti da svoje zdrave noge zamene za veštačke jer hej, pogledaj onog lika sa bioničkim ekstremitetima koji sto metara trči za osam sekundi. Hoće li biti diskvalifikovan i ako da, zašto?

Sport pravi poslušne zombije

Roditelj te stvorio, ima pravo i da te dezintegriše. Učitelj te podučava, ima pravo i da te kažnjava. Ok, ovakvi modus operandiji lagano izumiru ali zato nije neuobičajeno uobičajeno da, pazi sad, onaj čija je uloga da upravlja operacijama igrača na terenu u slučaju lošeg ishoda na očigled x hiljada uživo prisutnih i xyz posredno prisutnih gledalaca hvata za gušu svog piona i taktilno mu saopštava da pravi greške pri radu. Pion ima dvadeset godina i kaže ok. Drugi pioni isto kažu ok. Publika kaže ok. Kolege kažu ok. Stručna javnost kaže ok. Deo novinara napiše kako je to bilo skandalozno ponašanje i tu se priča završi. Ej jebote, imaš dvadeset ili čak i više godina i treba da trpiš nečiju patologiju i nečije sasvim bespotrebno i kontraproduktivno varvarsko ponašanje modeluješ kao edukaciju i psihološki akt u cilju pobude voljnog momenta za boljom igrom. Pa idi bre crkni ionako si de facto mrtav.

Sport pravi krvoločne pse i ljigave manipulatore istovremeno

Kompetetivnost je zajebana rabota. Vrlo lako se iz pozitivne faze kad ne popuštaš pet godina mlađem burazeru u basketu i redovno ga melješ 21:1 dođe u onu da subverzivno nalećeš đonom na protivnikovu stajnu potkolenicu u cilju što sigurnijeg sprečavanja lošeg ishoda po kliku kojoj pripadaš. E sad, neko će reći da toga nije bilo dok kapitalizam nije namirisao sport kao proizvod koji može da stoji na odličnom mestu u rafovima virtuelne prodavnice ali jednostavno nije tako. Kompetetivnost nam je je inherentna još pre nastanka zigotom jer prokleta borba za preživljavanjem i još prokletija za razmnožavanjem. A sport je i život i novac i seks. Do toga se može doći raznim putanjama a heuristike i pomagala koja se ne filtriraju kroz membrane etike su često korisni, toliko da postaju poželjni a na kraju i neophodni. Sportista kao finalni produkt je android isprogramiran da radi onako kako mu se saopšti i uvek na umu mora imati cilj – pobedu. Da li će polovinu svoje karijere provesti kao ljigava uštva prevrćući se po terenu i simulirajući ne bi li profitirao od svake potencijalne šanse za ostvarenje prednosti na terenu to je nebitno.

Sport generiše glupo okruženje

Ok, niko od sportista ne očekuje fakultetske diplome i vokabular Vinstona Čerčila ali mater mu u pičku jebem da li je moguće da postoji trilijardu intervjua sportskih radnika u kojima se pedeset godina vrti istih pedeset rečenica. Kako neko ima srama da kaže da ga očekuje izuzetno teška utakmica u kojoj se pobednik neće znati do samog kraja ako je rival u prvom kolu kupa sastavljen od likova koji na tekmu dolaze sa postekstazi krizom jer su veče pre toga dobrano overili na rejvu u Mošorinu i od utakmice očekuju samo da prežive. Kog sastava je nervni sistem sportskog novinara da ne poželi posle dvadeset pet godina rada da mu Negan palicom smrska lobanju kad čuje „110 posto svojih mogućnosti“ po zilioniti put. Al ne jebiga, zato postoji Peđa Strajnić, njemu je to ok. O likovima „što su u plusu i žive od kladionice“ i onima što posle prvog poraza GSW-a znaju da nema ništa od titule jer su veštačka ekipa, ovom prilikom se neću baviti jer eto, zdravlje je najpreče.

Sport proizvodi pičkice

Krešendo. Sve ovo dosad možeš da podvedeš pod „aj nebitno“. Al sad stvarno, da li iko može da navede više od tri primera u poslednjih 30 godina kad je sportista istupio protiv nekog zaista velikog društvenog problema makar na svoju štetu? Eto Čavić možda, koliko god „Kosovo je Srbija“ nemalo nikakvog efekta i koliko je god to najcrnje averidžisanje, čovek je bar I odakle taj retardirani diskurs da sportisti ne treba da se mešaju u politiku i da se drže po strani? Gde su muda kad treba da kažeš „neću da nosim majicu sa likom ubijenog kriminalca“? Jedi bre govna, Saša Iliću, možeš da odigraš sedam hiljada utakmica. Jedi bre govna, Džikiću, nabij svoje kul ploče Discipline kičme u sopstvenu debelu guzicu jer eto nije tvoj posao da se mešaš i da išta kažeš po tom pitanju, dovoljno je samo da si dobar trener.

E pa nije. Svaki čovek je zbir svih svojih radnji, misli, dela, talenata, urađenog, neurađenog, onog dobrog i lošeg i redukcionizam je medveđa usluga i čoveku i čovečanstvu. Isto tako su i ljudske aktivnosti pa i sport.

Možda bi neki psiholog ocenio ovo pisanje kao kajanje pisca zbog protraćenog sportskog talenta (lol, talenta) i poseravanje po sebi a možda je samo afektivni tok misli zbog činjenice da je vreme učinilo da se nekadašnja pasija pretvori u prezir. Od sporta ostaje njegova estetika i zanimljivost a u zbiru umetnost jer finta + izbacivanje protivnika iz ravnoteže + skok šut + zvuk mrežice + srećno lice pobednika + srećno lice navijača sa hamburgerom + shvatanje poraženog da je to samo jedna od utakmica u nizu jesu neki vid integralne sportske umetnosti. Nova NBA sezona je počela. Nasuprot preovlađujućem mišljenju kako je to najveći cirkus, NBA je trenutno nešto najbliže pravom doživljaju sporta (uz rekreativni sport, falabogu) – jedna visokokvalitetna zabava. Sve preko toga pravi algoritam koji vodi ka naslovu teksta.