Borota, vazda si budala bijo

Moj odnos sa decom je tehničke prirode, i evo, tako skoro dvadeset godina. Nekad su vikali „tata daj mleko“, sad viču „matori daj ške“, što otprilike opisuje moju evoluciju, od tate, preko ćaleta do matorog idiota koji izigrava bankomat. Ako ništa drugo, fina su deca, kad izvadim pare ćerka me poljubi, a sin šljepne po obrazu. Pre neki dan dao tom kabadahiji dvesta dinara i kažem mu „spičkaj sve hehehe“, načuo vic na poslu, a sin me gleda ko da sam mu jebao majku (što nisam, mislim jesam, ali ne u ovom milenijumu), onda izvadim još dve crvene, jebeš topli obrok, šta, pa ne moram ja svako jutro da se širim sa burekom i jogurtom od privatnika.

Moj odnos sa ženom takođe je veom korektan i tako sigurno petnaestak godina. Čini mi se da je kamen temeljac našeg zdravog odnosa zapravo činjenica da moja žena nije zahtevna. Ujutru, pre nego što ću otići da 11 sati buljim u eksel i slušam kako se šef nabacuje novoj koleginici starom pričom kako je išao u osnovnu sa Nikolom Kojom, žena od mene jedino traži da joj skuvam kafu. Jaču. Gorču. I da malo sredim ovaj kauč na kojem spavam, znate već, one jastuke da vratim na svoje mesto i tako.

A jebali smo se prvi put u staroj ladi samari, te strasti mi ponekad nedostaje, rusko auto, parkirao na onom prilaznom putu šumi što smo kao mali mislili da ima drekavac, grejanje kad odvrneš u ladi ono kao sauna, a amortizeri kao u onim velikim kolima što po američkoj televiziji gaze druga kola. Ona mlada i lepa, ja samo mlad, oboje znojavi, menjač ubacim u prvu da nam ne smeta, ona ga guzicom slučajno vrati u ler, krenusmo niz brdo u pičku materinu, jedva sam ručnu povukao. Te strasti mi nedostaje.

Još više mi nedostaje svađa. Kad nema više svađe, nema ničega, ja da ti kažem. Pre neki dan zinat s posla produžim u kafanu, sam – nije baš da se družim sa kolegama i, uopšte, sa ljudima osim sa Perom, ali on se ne broji jer je izmišljen – naroljam se kao džukela, zinat (to sam već rekao) i sve mislim, kad uđem sad u stan a žena počne da me naziva stokom pijanom ima da lupim kurcem po stolu i dreknem gde je bre pasulj čorbast sa rebrima suvim! Izjalovio mi se plan, moram ti reći, čim sam kroz vrata prošao. Ženino hrkanje dopire iz spavaće sobe, boli nju pička što sam ja pijan. I voz je mogao da me zgazi na neobeleženom pružnom prelazu, isto bi joj bilo. Jedino što bi onda plaćala sahranu, kovčeg drveni bez 200 evra nema, strašno, strašno.

I ne znam pravo da ti kažem kako sam, još manje kada sam tačno sa puta šarmantnog studenta mašinstva mediokritetski skliznuo na kanabe u dnevnoj sobi da šaltam kanale i poluzainteresovano sebi u bradu mrmljam, jebao vas Dnevnik, opa uvalio ga Fulam, hehe vidi Ekrem to ludo pa Bog, uf kako bih jebao ovu Bećkovićku. Slutim da moja današnja dijagnoza vuče korene od malih nogu, ti mi sad dođeš kao neki psihijatar, njima je uvek detinjstvo krivo, ali bez zezanja, sećam se kao juče u vrtiću kada smo se igrali Crvenkape, jedan klinac je uvek bio vuk jer je imao neke gadne potkožne akne, ja nisam imao ni to, nego sam uvek bio drvo. I onda pored mene razgovaraju vuk i Crvenkapa, neka klinka na koju smo se svi posle ložili dok je nije zgazio auto, tamo negde u četvrtom razredu.

Da, ne rekoh ti kako se zovem – Brus Vilis hehe imam frizuru kao on. Edvard. Ustvari Fred, evo zovi me Fred. Ili Radmilo. E vidiš u školi i ulici su me terali da branim i ja sam branio, bolje to nego da preskačem lastiš, pa su me zvali Beara, sigurno zato što Borota još nije u bio u modi, mada je on veća budala, više mi paše. Neki što je tad bio popularan, Miša, taj je levom šutirao kao konj, jednom ulubio stativu onog gumenom loptom pa mu učitelj Boža lupao packe, e taj Miša je bio glavni, sve se devojčice za njega hvatale, video sam ga u prodavnici pre jedno sedam godina, kupuje mali centroproizvodov senf i četvrt hleba. Eto, taj i takav Miša je bar u školi bio glavni, a ja sam oduvek bio mediokritet, golman takoreći.

Ni na fakultetu nije bilo bolje, jednu Spomenku iz Bijeljine sam nemali broj puta upisao na predavanjima, onako drugarski, a bogami je drugarski i ostalo jer sam posle saznao da se vucarala sa nekim Domagojem iz Petrovca na Mlavi dok sam se ja trudio da upamtim sve zakone termodinamike. Eto, taj Domagoj, zvao se pre fakulteta Stojan, ali promenio ime, taj je bio glavni jer je u studentskoj sobi ugradio pisoar, to je tad delovalo mnogo produhovljeno. Video sam Domagoja neki dan u centru, stoji u gaćama na onoj zimi, a oko vrata mu karton sa natpisom The real Marina Abramovich, pitam ga koj ti kurac budalo, upaliće ti se prostata, on kaže, beži paore, ovo je performans. Pustim budalu na miru, ali u pravu je, ja sam vazda bio paor, a on je bar Spomenku jebao.

Pre neki dan novi šef mi pred punom kancelarijom objašnjavao kako da obeležim presek cevi, kao da sam ja došao preko kuma iz opštinskog odbora Jedinstvene Srbije, a ne on. Dođem kući, a ulazim tiho, takav sam, ne želim da se ističem, čujem sin preko telefona pita ujka Zokija iz Beča za neke savete oko brijanja. E to veče baš sedim na kauču, sa svog naloga @superbetmen tvitnem Uf, frape makijato najbolje prija posle teretane, saune i đakuzija, a u drugom tabu mi piči Đorđe Balašević, a u trećem neki sajt o samoubistvima. Kako da se samoubijem najefektnije, pitam se. Jesi znao ti rođače ako se besiš, a imaš slobodni pad od tri metra, odvoji se glava od tela, ode sve u pičku materinu, e baš bih voleo ženu da vidim kad me tako zatekne, ali jebeš ga, nizak plafon, stan na kredit, odustao sam od toga.

I eto me tako ovde. Šta se gužva ovako stvara, pa ja sam mislio da ovaj most ima najveću propusnu moć u Evropi, tako rekao Đilas… dobro, dobro, evo silazim, dobar si dečko, nije lako biti vatrogasac. Eto, a bar jednom sam mogao u novine, Politiku uglavnom čitam, ne znam za tebe…