Ciganska prokletost ili kako mi je Zvezda uništila život

Jebeno je biti cigan. Osim što moraš da voziš konja, gajiš desetoro dece i jedeš đubre, to  takođe znači i da navijaš za najprokletiji klub koji postoji. Nedovoljno loš da prestaneš da se nadaš, nedovoljno dobar da ikada u životu osetiš zadovoljstvo što navijaš za njega. Barem ako smo generacija, jer ako su tvoja prva asocijacija na Zvezdu Đorić, Karasi i Šekularac onda se ne razumemo, a i ne znam šta tražiš na ovom sajtu, jeste da smo reklamirali one pilule za gospodu al nismo mi ta firma, mi prodajemo samo klozet šolje i hotelska zvona. Ali ako su tvoje prve asocijacije na Zvezdu Guma Bogdanović, Dragan Mićić, Dauda i Kikanović, siguran sam da delimo bol, patnju i želju za samouništenjem.

Mi smo generacija koja navija za Zvezdu koja nije samo loša, jer nije problem biti loš, nekad je čak i zabavno. Problem je što je ta Zvezda, osim što je epski loša u većini sportova, takođe i prokleta. Što sam stariji, moja vera da je to tako je čvršća, jer što sam stariji ekipa više deluje kao da je u osetljivim situacijama i teškim završnicama usisava neki kovitlac ludila, besmisla i zle kobi i ne dozvoljava joj da pobedi i donese nama navijačima išta lepo u životu. Poslednjih 10 godina je to pogotovo izraženo, kletva deluje sve jača, a mi što smo stariji život nas jače troluje. Ne znam da li kapiraš o čemu pričam.

Na ideju za tekst sam došao negde posle tragikomedije protiv Makabija, ali mi je sve vreme bilo previše muka da bih se bacio na posao. Količina važnih tekmi koje je Zvezda, naročito u poslednjih 10 godina, izgubila u poslednjem napadu ili poslednjim minutima je sada već toliko velika da je to bizarno. Doduše, i dobijali smo neke, ali samo protiv takvih veličina kao što je na primer Odenze, ili u legendarnoj pobedi verovatno najslabije Zvezde ikada protiv moćnog Tbilisija, u utakmici koju je obeležio najbolji momenat u istoriji Pižona. E da, i ona bomba Kadua na JNA, ali to je bila neka greška u tkanju univerzuma, kvantna fluktuacija koja je navela loptu da se ušunja u gol, iako po svim prirodnim zakonima makrosveta to nije smelo tako da se dogodi. Ali to nije dovoljno, nikako.

Tekme ću da ređam hronološki, jer ono jebiga moram nekako, i na listi će biti samo basket i fudbal jer budimo realni. Takođe, to što se ti sećaš Ksamaksa ili Kelna ’89 ili nedajbože Fiorentine ’57 (ne prodajemo pilule, stvarno), mene ne zanima jer ja mogu da pišem samo o onome što sam gledao pošto nisam bedni licemer koji će na komentarima na generičnom srpskom sportskom portalu kad se raspravlja o najboljim napadačima koje smo gledali da zagraji MOLIM VAS GDE SU VAM DI STEFANO I RUMENIGE UREDNIČE REAGUJ. Isto tako, valja reći da ovo pišem uoči utakmice s Lijetuvosom i nadam se da neka trojka Omara Kuka s 11 metara 3.7 sekundi pre kraja preko 4 ruke, iza leđa, dok prdi, neće lansirati i tu utakmicu u kandidate za ovu listu.

1. Zadar – Zvezda 78:77, polufinale Jadranske lige, 3. april 2003.

U principu meni najmanje važna utakmica na listi, ali je stavljam jer mi se čini kao nekakav simbol sveg mogućeg sranja koje će posle toga početi da nam se događa u košarci, sranja koje još nije prestalo. Već tada smo bili 5 godina bez titule, ali način na koji je izgubljena tekma od Zadra je model za sve jajarske poraze košarkaškog kluba u sledećih 10 godina. Zvezda je tu sezonu igrala odlično – uzela je prvo mesto u ligaškom delu (ispred Makabija!) i očekivalo se lagano gaženje u polufinalu fajnal-fora. Treba reći da je to bila prva sezona u kojoj je neki srpski klub učestvovao u Jadranskoj ligi, tako da je dodatna tenzija itekako postojala, utakmica je prekidana jer su to bile prve sportske zgode posle rata na kojim su se sukobljene strane mogle potakmičiti u tome koja će da viče neugodnije parole, a pritisak sa tribina se, prirodno, prenosio na igrače. I onda, u skladu sa pomenutim jajarskim mentalitetom koji krasi košarkaše Zvezde, odigrali smo stegnuto, uplašeno i nesigurno. Ceo događaj završava se na dobro poznat način – neko (Tica?) baca cigletinu sa slobodnjaka, pa umesto sa -3 Zadar kreće u napad sa -2, Zvezda kurčevito odlučuje da brani prednost a onda izvesni Miks trojkom sekund pre kraja najavljuje decenijski košarkaški čemer koji ćemo proživljavati. Ako ništa, osmeh na lice vraća primedba komentatora “99 stotinki do kraja, ne može se tu više ništa dogoditi”, za koju će Dušan Kecman godinama kasnije na vrlo bolan način hrvatskim fanovima basketa objasniti zašto je pogrešna.

2. Strazbur – Zvezda 2:2, kup UEFA, 14. decembar 2005.

Sve ono što je bilo uvod u užas doživljen protiv Strazbura nagoveštavalo je da bi to mogla da bude epska sezona za nas u Evropi. Bazel nas je prethodno pobedio par minuta pre kraja, a zatim smo u kaljuzi Tromza mogli da se uverimo da i fudbaleri znaju biti jednako profesionalne jajare koliko i košarkaši. I onda se sve okrenulo – Žiga je počeo da daje golove sa 30 metara, Purović je na kratko bio čovek, a Đokaj je dominantim lobom u Strazburu najavio blistavu karijeru u inostranstvu, gde će se vinuti do nebeskih visina i zaigrati za velikane kao što su Ankaraspor, Koblenc i Mogren. Sve je išlo kako treba. A onda, klasična praznoglava pizdarija Kovačevića koji je procenio da je neophodno napraviti faul, jer kada je igrač na 40 metara iskosa od gola, on može da uradi svašta, tipa da povuče loptu do 35 metara od gola, te ga treba pošto-poto zaustaviti. I onda, jebiga.

3. Partizan – Zvezda 91:89, 17. jun 2007.

Fenomen poznatiji kao Drobnjakova trojka. Najtipičnija materijalizacija svih trauma koje smo proživljavali gledajući sport u kom 10 momaka bacaju loptu kroz obruč i dobiju faul kad god im protivnik ne pohvali dizajn dresa ili im ne uputi toplu reč za laku noć. Potpuno je nebitno dal je bio aut ili ne (mada ono, jeste) jer bismo mi svakako našli neki drugi bizaran način da izgubimo tu seriju. Serija je išla tačno onako kako je išla gomila drugih kad se igra finale sa susjedima – u prvoj temi doživimo infarkt poraz zbog kog onda ostale tekme odigramo kao najgrđe pičketine. Ipak, čisto da stvari ne bi bile tako jednostavne za cigansku populaciju jednu tekmu ipak volšebno dobijemo, sa tipa 20 razlike, kod njih, čisto da nas život još malo istroluje, da nam srca malo zatitraju i da se više osramotimo kada počnemo da ubeđujemo sve da preokret sledi i da pretimo KARAĆE VAS DRAGOJLOVIĆ, a onda u četvrtoj tekmi 20 razlike, nevera, mučnina, plač, Darko Filipović u plejeru.

4. Glazgov Rendžers – Zvezda 1:0, kvalifikacije za Ligu šampiona, 14. avgust 2007.

Verovatno najveća Zvezdina šansa da zaigra u Ligi šampiona. Nakon serije kojekakvih Milana, PSV-a i Leverkuzena na momenat smo se prevarili da je to sad to, da su nas bogovi konačno pogledali. I zaista jesu – pogledali su nas kao što podgorički biznismen gleda studentkinju prava iz Veternika, platili nam dva koktela, mi smo im se naivno podali te noći, a oni su nam preneli herpes, napravili blizance i ostavili broj telefona koji je do danas nedostupan. Jer jebiga, Rendžers je došao u momentu kad je Zvezda bila mnogo slabija nego kada je igrala protiv realno mnogo jakih ekipa, tako da smo se tada ozbiljno pribojavali dva fudbalska međeda bez pravih igračkih kvaliteta – Darševila i Daniela Kuzana, što je bio popriličan pad u provaliju posle Inzagija, Balaka ili Van Bomela. Gol u Glazgovu, inače klasična ostrvština od gola, stigao je od aktuelnog igrača engleskog trećeligaša Karlajla, Naća Nova, u jelda, 90. minutu. Nakon toga je ekipa odreagovala baš onako kako se od Kosanove ekipe očekuje da odreaguje – revanš je prošao u preopreznoj i uplašenoj igri, bez pravih šansi i uzbuđenja, ravna linija, strepnja, konstantna lažna nada, ubrzano disanje kad god uspemo da povežemo 4 pasa i opšta pometnja kad god kakav preambiciozni centaršut poleti u prazan kazneni. Drugim rečima, nije bilo nikakve šanse da se to završi kako treba.

5. Zvezda – Bajern 2:3, kup UEFA, 25. oktobar 2007.

2007. nas je sudbina baš temeljno jebala. Poslednji put kad je Zvezda imala seriju pizdarija za kratko vreme to je bilo ’88 i ’89 kada su se desili Keln i Milan. Nakon što se se zla kob dovoljno akumulirala, na delo je stupio treći Njutnov zakon i sve se vratilo u vidu Augentalera i penala protiv Marseja. Ipak, takvo šta se nije ponovilo pošto kletva ne haje za prirodne zakone, kletva se sama vaspostavlja kao prirodni zakon i sudbina je, prirodno, nastavila da nam se userava u život. Bajern se prva dva meseca te sezone predstavio kao najdominantnija ekipa Evrope, što je doduše potrajalo još nekih par meseci i prestalo. Ipak, na Marakanu su došli bez tandema koji je terorisao Bundesligu ta prva dva meseca – Luke Tonija i Riberija, plus bez Demikelisa, Van Bujtena i još par važnih igrača. Svejedno, Bajern je i dalje bio strahovito jak i svaki rezultat protiv njih bi bio ludilo od uspeha. Naravno, baš tada je Toni Kros morao da doživi svoj momenat transcendentne debitantske inspiracije, jer jebiga zašto da ne, jebi cigane, koga ćeš drugo.

6. Bordo – Zvezda 3:2, kvalifikacije za Ligu Evrope, 23. avgust 2012.

Ovo je bio neki totalno šizofren period za cigane jer smo bili između plakanja za Robijem i nove nade položene u srpskog Murinja. Činjenica da smo bili prezadovoljni sa 0:0 na Marakani protiv u principu prosečnog francuskog tima dovoljno govori u kom smo kanalu, ali jebiga nada je jedna pokvarena lažljiva skotina, i to ne samo Kolundžija. Za nas je 0:0 protiv Bordoa bila najava blistavih godina koje su pred Zvezdom – več smo videli kako 2015. Sale Janković ponosno stoji na tronu Evrope i gleda kako Mikić i Čavara Dimitrijević Junior uplakani dižu pehar Lige šampiona, a crveno-bele konfete lete oko glava mamurnih Milunovića i Vešovića, ovaj drugi je doduše član Arminije Bilefeld ali je došao da podrži stare drugove u finalu, eto kakav je to timski duh. Gol Mikića minut-dva pre kraja za 2:2 je veru produbio i ubedio nas da je kletva konačno skinuta i da će nam životi od sada biti srećni. Ono što se dogodilo posle toga, a o čemu na preporuku psihoterapeuta ne govorim, vratilo nas je u realnost. Sudbino, ako postojiš kao realni entitet i imaš majku, jebo sam ti je.

7. Zvezda  – Makabi 76:78, 23. novembar 2013.

Voleo bih da kažem da se ovom utakmicom zatvara krug, ali ne bih bio u pravu, jer ovo nije krug već jezivo prava linija kojoj se ne vidi kraj i koja preti da se neće zatvoriti u skorije vreme. Naravno, kada ti se jedan od glavnih igrača u presudnom napadu jezivo važne tekme OKLIZNE ispod koša to je svakako znak da su nečiste sile na delu, ali ako se to dešava ponovo, ponovo i ponovo, može biti da je taj igrač jednostavno pička. Za niz neshvatljivih događaja koji se dešavaju klubu već godinama možemo okriviti đavolje rabote, i hoćemo, jer smo navijači jebiga. Ali skandalozna selekcija igrača poslednjih 15 godina, dovođenje likova samo zato što – eto, znaju nešto košarke – bez ikakvog koncepta, bez ideje imaju li oni uz te kvalitete i nešto muda i srca i ima li šanse da oni dobro funkcinišu zajedno kada treba stegnuti petlju, jednako je kriva. Sada smo ozbiljniji i bogatiji klub nego što smo bili ijedne sezone od ’98, ali simptom bezmudaštva je i dalje tu. To se videlo u čitavoj Evroligi, ne samo protiv Makabija, jer smo se sa svim ekipama dobro nosili ali se samopouzdanje glavnih igrača svaki put smanjivalo proporcionalno preostalom vremenu. Naravno, pošto smo svi bolidi, čvrsto verujemo da će se to okrenuti već večeras u Litvaniji. NAPRED MLADIĆI KUCNUO JE ČAS NEMA VEZE ŠTO NAS JEBETE CEO ŽIVOT SAMO IZBORITE ČETVRTFINALE EVROKUPA SA BUDIVELJNIKOM VELIKANOM KOŠARKE I SVE VAM PRAŠTAMO.