Citati na koje se srpska raja loži

Citati su najčešće veliko sranje, makar svi oni popularni. Pre svega jer su najčešće rečenice istrgnute iz konteksta, vrlo često su podmetnute drugim ljudima jer jebote kako Malagurski da dobije pet hiljada lajkova na objavu ako ne napiše da je misao ni manje ni više nego Ajnštajnova, a najčešće su glupe, patetične i služe da deluješ pametnije pred krdom kakve ljudske bagre.

Ko sme, taj može, ko za strah ne zna, taj ide napred“

Bez ikakve namere da kaljam ugled možda najvećeg vojskovođe i stratega naše istorije, ovo je, ako je on uopšte to rekao u takvoj formi i generalno kontekstu, flagrantan modus operandi na kom počivaju Kurir, Blic i Alo. To su oni grandiozni prepaljeno sudbonosni naslovi tipa SRBIJO IZDRŽI SAMO DANAS a fazon reprezentacija bije lopte po poljani u Jermeniji i Kolarova baš jako boli kurac oće li biti 2:2 ili 4:0. Ono jes, Kolubarska bitka je imala nešto veću težinu od kvalifikacija za EP, tačnije neuporedivo veću ali opet, taj nesrećni vojnik je na ove reči mogao da kaže samo: „Brate, Živojine, ja ću svakako da idem napred i da poginem ako treba jer sam život maltene već prežalio i ja zaista želim da se najebem milosne majke agresoru što mi zemlju razara ali kako to misliš da nemam strah, gaće su mi bukvalno pune govana jer imam 4 posto šanse da preživim, 27 posto šanse da me raznese bomba, 42 posto šanse da popijem metak i resto da budem zaklan, udavljen ili jednostavno pregažen u stampedu vojske, i taj ruski rulet me brate Živojine užasava. Čovek mora da ima strah, i životinja mora, Živojine, zamisli da gnu nema strah i onda se izvali na sve četiri dok pije vodu u fazonu ma jebeš krokodile u Nilu, ne može to tako Živoj… :zvuk prolaska metka kroz frontalni režanj:“. Ko za strah ne zna, ima velikih problema sa limbičkim sistemom, a ko sme, on možda može ali možda i ne može.

“Kakve su ti misli, takav ti je život”

Otac Tadej je hibrid Paula Koelja, Maje Volk, Jasmine Holclajtner i Melisandre, jer je čovek bio duhovni multipraktik, iscelitelj od bolesti kako somatskih tako i mentalnih putem misli i kastovanja mađija, prorok, a naš narod ga ponajviše štuje zbog njegovih prozaičnih mudrosti iz domena metafizike trećeg Njutnovog zakona („što dajemo to nam se vraća“) i ošteg metafizičkog zakona implikacije (kakve su ti misli, takav ti je život), pri čemu je ovaj drugi postao glavna mantra pravoslavnog življa i samo se čeka trenutak kad će ispis ovog citata na osveštanim sjanim plehanim pozadinima zameniti na centralnom vidnom mestu svake kuće onaj Nikolajev izanđali „Bože, blagoslovi onog ko ulazi u ovaj dom blabla“ jer Nikolajev je predugačak a Tadejev je totalni minimal koji pruža tako široku primenu jer uvek možeš reći da Bogoljub Karić živi do jaja jer je prepun te neke pozitivne energije a onaj što prosi za kiflu se okružio emotivnim vampirima i zato je klošarčina.

“Najviše volim Beograd za praznike, tad svi Beograđani odu svojim kućama”

Sudbina popularnih aforizama je da na kraju postanu sopstvene karikature. Ovaj aforizam Duška Radovića je višeslojan. Prvo, Duško ga izgovara sa 23. sprata Beograđanke, drugo Duško je Beograđanin i treće Duško je Nišlija koji nije otišao kući za praznik. Popriličan mindfuck, reklo bi se jer prema nepisanim zakonima naše metropole Beograđanin je onaj kome su preci (s obe strane) unazad baš onako mnogo kolena (dok se ne zametne trag) rođeni tu ali su prema istim zakonima metropole onaj ko živi u njemu mora biti Beograđanin. A opet, Beograđanin je i onaj ko dođe na sedam dana tu i oseti se tako. Logički paradoks se vrti u beskonačnost, a svakim sledećim praznikom ova rečenica osvitava na zidovima društvenih mreža lokalnih mudrijaša. Mislim, Beograd zaista jeste prazan kad dođe neka svetkovina a Beč je recimo pun jer Bečlije izgleda ne idu svojim kućama ili im samo dolazi toliko mnogo turista da oni pokriju ljudski deficit, a tu logiku ne bi voleo da čuje Siniša Mali jer bi ispalo da je rasvetu džabe kačio, 200 000 Bugara nikad da stignu.

“Čujte, Srbi, čuvajte se sebe…”

Arčibald Rajs (u daljem tekstu Govnar Arčibald Rajs) je bukvalno Daniel Šifer, čuveni sedokosi Slobin potrčko koji je dolazio po potrebi (kasnije se saznalo da su te potrebe ne samo zadovoljenje ega) da širi neizmernu ljubav francuskog naroda prema Srbima i govori im kako su do jaja al ih drugi neopravdano mrze. Govno Arčibald Rajs je zapravo neuporedivo gori od njega. Šta radi Govno Arčibald Rajs? Govno Arčibald Rajs kao forenzičar i istraživač zločina nad Srbima u prvom svetskom ratu ide diljem zemlje i pored Horejšio Kejn dokaza prikuplja i dokaze o srpskom nacionalnom biću, njegovom genetskom materijalu, navikama, vrlinama i manama. Govno Arčibald Rajs se toliko osetio bitnim da je rešio da jednom čitavom narodu napiše cv jer jebote što ne bi ipak je on doktor hemije, Švajcarac, ono baš faca pa ko će drugi da otvori oči vašljivom Srbendi nego on. Piše tako Govno Arčibald Rajs kako su Srbi hrabri i gostoljubivi, ali su zato mnogo lenji, ali opet su tako mnogo pametni ali ih jebe jako nesloga, bukvalno čitaš i ne veruješ kakvo najgrđe opštemestašenje i averidžisanje ispada iz pera Govneta Arčibalda Rajsa, pa jebem ti bre mater i tebi i onom što klima glavom u fazonu „da da, lepo bre reko čovek, mi smo sebi najveći neprijatelj, treba bre više da radimo“.

“Hrvati su najhrabriji narod na svetu ne zato sto se ničega ne boje, nego zato sto se ničega ne stide”

Heh. Dobri stari Jovan Dučić, istinski virtuoz slaganja i baratanja rečima i slatkog ukusa pesničke naracije. Pet godina na Tarzaniji traju ozbiljne (dobro ne baš ozbiljne, više neargumentovane) rasprave o Dučiću. Za jedne je najveći pesnik kog je zemaljska kugla na grbači nosila, za druge edipovac, frojdodac i generalno pikopaćenik, nacionalističko smeće od čoveka i prosečni pesnik. Nebitno ko je u pravu, verovatno niko al konkretno ovaj citat je njegova najužasnija zaostavština, gora čak i od Blaga cara Radovana i ovo baš nema veze sa bivanjem politički korektnim kao no no oni su naše komšije i ljudi su pre svega a svi ljudi su isti, ne nego brate jednostavno je toliko glupo da prosto ne možeš da poveruješ da nekom uopšte padne na pamet da kaže/napiše toliko ortodoksnu jadnost.

“Ja ne odlučujem da li ću ići u bitku…”

Ok, valjda je i debilima jasno da ovo definitivno nije rekao knez Lazar od krvi i mesa već Miloš Žutić tumačeći njegov lik. Rečenica ko i svaka druga zapaljiva sentenca filmske naracije, onakva kakve realno ne postoje u životu, tipa „ja pijem i znam stvari“ napisana da ostavi utisak u filmu, što je svakako kul. E sad jebiga, s obzirom da je napisana za 600-godišnjicu kosovske bitke, koja se ugnezdila između uspona nacionalizma u bivšoj SFRJ i početka rata i jebiga, bukvalno je bila prokleta i predodređena da je rabe balvani na blic komentarima i fejs statusima pred svaku bitnu odlučujuću bitku koju vode, tipa nadgledanje kladioničarskog tiketa sa ukupnom kvotom 3,28.