Život po rendomu: teorija crnog labuda

Svakom čoveku treba neki referentni okvir koji će dati smisao svetu i razlog svemu što se oko njega događa. Zašto tebi ne priđe jedna od pratećih plesačica Ace Pejovića da ti zatraži da joj upališ pljugu? Zato što je kurva i sponzoruša raspala. Zašto i dalje živiš kod matoraca? Američka zavera, napravili WoW da posrču mladost i energiju Srbalja. Itd.

Možda je za tebe pravi odgovor na sva ta pitanja karma, princip da se dobro dobrim vraća. Ili si duboko religiozan i veruješ u sudbinu. A možda si apsolutni naučno-orijentisani pozitivista. Šta god da je – moramo da te razočaramo. Sve tri ideje su uglavnom sranje (za to što nisu skroz sranje je zaslužna isključivo nauka, i to isključivo ona koja u nekom obliku sadrži matematiku). Naši životi su skroz rendom, nad njima imamo vrlo malo kontrole i zavise mnogo više od sreće nego što bismo voleli da priznamo, mnogo više nego od toga koliko smo vredni, dobri ili tehničari s bobanom. I zato se umesto oslanjanja na religije, ideologije i ostale Silva metode, Tarzanija drži teorije Crnog labuda.

Ovu teoriju je postavila faca po imenu Nasim Nikolas Taleb, filozof, finansijski broker, pisac i pravoslavac iz Libana, a naziv joj potiče iz istorijske anegdote koju ćemo sada podeliti s vama na opštu edukaciju i razbibrigu. Naime, u Evropi se koristi izraz “crni labud” još od vremena kada je bila Rimsko carstvo, da se opiše nešto što ne postoji. Na vrbi grožđe. Svinja s krilima. Marina Tucaković. I tako je sve bilo kul jedno hiljadu i po godina, dok se neko nije napravio pametan i otkrio Australiju i sve užase koji tamo obitavaju i koji će nas kad-tad sve pobiti na spavanju.

Među tim užasima, zapanjeni evropski istraživači su “otkrili” i prave, žive crne labudove. Tako je “cni labud” od metafore za nešto nemoguće postao metafora za nešto što se mislilo da nije moguće, ali se pokazalo kao moguće – i kao dobra smernica za to koliko u stvari nemamo pojma o svetu oko nas.

Teoriju crnog labuda ćeš lakše shvatiti ako zamisliš svoj život kao krug svetlosti, sa tobom kao sjajnim izvorom u centru tog kruga. Na toj slici, svetlost predstavlja sve ono što si video, iskusio, sve ono do čega si dopro, tvoje dosadašnje svekupuno životno iskustvo. Iz toga sledi da je mrak sve ostalo – to jest svo ono blaženo i prokleto neznanje i neiskustvo koje čini ostatak sveta. Ljudsko društvo bi, po toj analogiji bio Pančevački put: gomila svetiljki što rendom okidaju, nekad se gase u talasima, uglavnom svetle, mada neke neobjašnjivo jače od drugih. I tu se savršeno uklapa hit grupe za koju smo oduvek tvrdili da joj je popularnost moglo spasiti jedino da je menjala ime kako se menjalo ime države po kojoj je nazvana. Naravno, u pitanju je…

Ajmo svi, k’o na ekskurziji:

Ulična svetiljka, baca svetlost u krug
Dok crne labudove bole tuki za nju.

Retardirani crni leptiri-samoubice – to bi bile sve oni događaji nad kojima imaš uticaj. Ono što je u tvom gravitacionom polju. Da li ujutro prvo da pišaš pa da izdrkaš ili obrnuto. Sve ono što je u suštini banalno, svakodnevno i bitno samo tebi. Crni labudovi, s druge strane… Njih ne možeš da vidiš u svoj toj mrakčini (jer su crni) i nad njima imaš uticaj koliko i Tijanić nad instinktom da u kafani otme svu krtinu s kolenice i pobegne u ženski klozet gde će je privijati na grudi i olizati u pihtiju. Crni labudovi su svi oni zaista bitni događaji koji dođu naizgled niotkud i utiču na milione života. Velika otkrića, ratovi, legendarna umetnička dela, ratovi, jedna repriza “Mućki” po generaciji, ratovi… Sve ono što nije i nikako ne može biti oblast uticaja pojedinca.

Ali, šta je s Obamama, Đilasima i ostalim iluminatima? Šta je evropskom komisijom, švajcarskim bankarima, iranskim ajatolahom? Mora da ti ljudi imaju uticaja, da kroje sudbinu i umaču nam kolektivno dupeta u bazen sone kiseline! Pa to je tačno, ali samo u smislu da imaju poluge moći da reaguju na događaje. Tačno je da oni pokreću stvari, ali najčešće u pravcu sopstvenog džepa. Koriste prilike i stvaraju ih. Igraju se s crnim leptirima. Ali, ono što definiše crne labudove je baš to što ni mudonje ne mogu da ih kontrolišu.

“Lideri”, “menadžeri” i ostala prevarantska “zanimanja” možda ne lažu kada tvrde da znaju šta rade, ali sigurno lažu kada tvrde da znaju šta će da bude. I najcrnje je što mnogi ne lažu svesno, nego stvarno misle da mogu da provale “trendove”, “kretanja” i predvide buduća događanja. Jer oni su eksperti. Oni su obrnuli igricu i vladaju svetom. Za njih nema iznenađenja.

A za to što tako misle kriva je pre svega statistika, odnosno pojam “normalne distribucije”.

Normalna distribucija je osnovna statistička funkcija i kao takva je poslednjih par decenija miljenik njuški  po investicionim bankama, osiguravajućim kućama i vojskama – uopšte, u svim vrstama “menadžmenta rizika” – i uprkos toj popularnosti je suva kurčina kada treba da se primeni na bilo kakav kompleksni sistem sa previše nepoznatih. Samo pitaj bankare na Vol Stritu šta je 2008. bilo sa svim njihovim fensi formulama i spratovima prepunim doktora matematike i superkompjutera. Teorija crnog labuda se poserava u ideju da je moguće planirati budućnost kompleksnih sistema na osnovu prethodnih događaja i statističkih podataka izvedenih iz njih, jer kao što reče Donald Ramsfeld, postoje “znane nepoznanice” i “neznane nepoznanice”. U prevodu, ima stvari koje znaš da ne znaš, tipa koliko tačno ima ilegalnih priključaka na struju u Borči, ali ima stvari koje ni ne znaš da postoje, koje mogu da te zuknu niotkuda, stvari koje nisi mogao da očekuješ jer tvoje prethodno iskustvo ti nije dalo nikakvih nagoveštaja da tako nešto očekuješ, tipa Sandokan MC.

Ljudima je u prirodi da prave priču od svega. Da traže uzročno-posledičnu vezu, jer tako je mozak evoluirao. Pokazalo se kao pozitivno za naše pretke da skapiraju kako ostavljanje viška od ulova dalje od mesta gde spavaš rezultira značajno manjim brojem buđenja uz zvuke tigra koji ti glođe slabinu. I tako nastade ideja prinošenja žrtve. Odakle nastadoše mitovi o tigru-totemu.

Zajeb je u tome što smo nabaždareni tako da te uzročno-posledične veze koje pokupimo iz prethodnih iskustava primenjujemo na buduća. Lopta puštena iz ruke će uvek pasti na pod. Sunce će kao i svaki put do sada izaći ujutro. Lična karta izgubljena na Zelenjaku će uvek poslužiti za otvaranje firme za pranje novca na tvoje ime i završićeš u istražnom zatvoru svaki put kada probaš da izađeš iz zemlje jer ćeš morati iznova da dokazuješ da nisi ti unajmio trideset studentkinja iz Moldavije kao kancelarijski materijal. Svaka koščica razuma u našem biću nam govori da će se stvar koja se dogodila hiljadu puta dogoditi i hiljadu prvi put.

Osim kada se ne dogodi. Onda se svi pravimo pametni. Naravno da je tržište nekretnina otišlo u kurac, kad gomila ljudi nije imala pokriće za kredite. Naravno da je salmonela, jebiga što nisi znao da može da je bude i na karfiolu. I zato je crne labudove teško primetiti. Jer imamo tendenciju da ih racionalizujemo, da kolektivno sebe naložimo da je sve moralo biti tako.Taleb tvrdi da je ideja da nešto “znamo” uglavnom obmana, koja treba mozgu da ne bi prsao kao kamiondžija bez metamfetamina. To je naravno tvrdio još Sokrat i zato je razvio metod kojim bi trebalo da se dođe do suštine i konačne istine o nekoj stvari i koji je u životnoj praksi koristan koliko i fajerka da te štiti od metaka na ratištu.

Taleb je zato razvio praktičniji metod koji se može sažeti u dve reči: živi nasumično. Ili na jednu: eksperimentiši, jer nikad ne znaš šta te čeka i šta će da upali. Probaj svašta i uvek, uvek budi otvoren za nova iskustva, jer samo tako nećeš doživeti nervni slom kada stvari na koje računaš – porodica, posao, Milka čokolada – neobjašnjivo implodiraju i odu u kurac. Samo tako ćeš biti spreman kada se neminovno pojavi Crni Labud.

Rendom pristup je odličan za mentalnu kondiciju i opušteniji život – redakcija Tarzanije je živi primer – ali daje efekte i kada se primeni na čisto fizičkom nivou. Recimo, za zdravlje su najbolji dijeta i fitnes režim zasnovani na nasumičnosti. Jedi šta stigneš, ali se postaraj da bude od svega po malo. Vežbaj kad stigneš, na različite načine: malo šetaj, pa potrči odjednom, pa preksutra idi u teretanu, pa vežbaj spavanje na visećoj ležaljci par dana, pa karaj maratonski. Logika je prosta: misliš da su naši preci tokom miliona godina koliko su iz majmuna prelazili u homo sapiense imali tri obroka dnevno i znali tačno kada će morati da eksplodiraju u sprint jer se pojavio čopor krvožednih koala? Rendom je prirodan deo naših života i svaki pokušaj nametanja previše “strukture” više odmaže zdravlju čoveka i društva na duge staze.

Crni labud nam poručuje: računaj na sreću, ali se ne uzdaj u nju. I nikada ne računaj na stabilnost, na konstante, na to da će sutra biti isto kao i danas. Jer možda sada upravo neki finansijski broker šortuje kolateralne obveznice grčkog duga što će dovesti do toga da evro pojeftini, što će dovesti do toga da gomila naših mešetara pohrli da ga kupi, što će dovesti do toga da dinar padne, što će dovesti do toga da leba poskupi, što će dovesti do toga da nema veze koliko si krvnički radio u magacinu prethodnog meseca, sada za te pare možeš da kupiš tri vekne manje. I da, možeš još nešto: da se jebeš. Ali, bar ne možeš samo sebe da kriviš za sranja koja ti se događaju. I shodno tome i još bitnije – nemoj da drugima drobiš da su sami krivi za sranja u kojima su, jer prečesto tu ima mnogo priče koju ne znaš i koja ih je dovela dotle.  Uostalom, zar si ti kriv za to što si se rodio u Srbiji?