Sasvim obično popodnevno jutro

Usnio sam glup san. Kao, ja i Pajtić sedimo, pijemo koktele i igramo badminton, sedećki. I zabiberi mi Pajtić bekhend paralelu, ja se pružio kolko sam dugačak, ne stignem, al srećom ono govno od lopte (ili kako se to već zove) ode u aut. Video ja rođenim očima. Cune Gojković, sudija, pokaže da je dobra lopta. Publika u delirijumu, tribine se talasaju, ljudi se šutaju, luduju, pevaju Bajagine pesme. Ja tražim čelendž i onda na onom gore ekranu umesto snimka poena puste poslednju epizodu Kasandre. I to traje i traje i traje…

I onda… jebiga, zaboravio sam šta je bilo onda. Ustajem. Kolko je to sati jebote?  Telefon ne radi. Jel baterija il mi je opet ispao u Dunav pa ga Žare vijao meredovom? Koga boli kurac. Pali komp. Ne u stvari, nemoj da ga pališ, jebo te komp. Da sam svaki put kad sam upalio komp ujutru umesto toga odradio tri skleka imao bih triceps do Segedina. Smotaj prvo. Ne u stvari, ne ni to. Treba prvo do radnje da se ode, moraš da budeš strejt za to, prošli put si rekao kasirki “de si Dragoljube”, misleći da ti je to stari drug iz vojske, mada nikad nisi ni bio u vojsci. Znači prvo do radnje.

Uh, malo teže, opet bole noge od alkohola. Nema veze, snaga volje, samo snaga volje. Volja je najveći prevarant, ona je uvek  u fazonu “ajde matori, samo se potrudi jer ako se potrudiš MOŽEŠ SVE ti si car svoje sudbine, na ovom svetu za tebe NE POSTOJE PREPREKE”, dok je zdrav skeptični razum u fazonu “de ćeš konjino šta si se uspalio, sedi tu i prdi jer je ionako sve kurac.” Da mogu da se odvoje kao zasebni entiteti i da počnu da se bave pisanjem, volja bi pisala životne priručnike krcate jeftinom self-help psihologijom, a razum bi pisao najdosadnije blogove na svetu i živeo sa majkom jer ne bi imao posao.

Dakle, snaga volje. AJMO. To. Sad izlazi napolje dok još možeš da balansiraš telo na stopalima.

O, komšija, zdravo zdravo. Šta ima? S posla? Eto šta ti je kapitalizam, pa zar i nedeljom? Još malo pa ćemo Novu godinu u kancelariji da čekamo, hehehe. Šta, danas je utorak? Eto, nisu ni kalendari što su bili. A jel se sećaš kako smo nekad, bilo ono crveno govno, onaj neki okvir što pomeraš svaki dan na kalendaru. Jeste, to. Ja sam imao to jednom i nikad nisam znao dal sam već pomerio to govno taj dan. I onda me ortak jednom zvao na Svetog Nikolu, ja došao u japankama, mislio da slavimo prvi maj. Kakve to veze ima? Nikakve. Drago mi je da smo vodili ovaj uzbudljiv razgovor.

Na izlasku iz zgrade, komšinice iz dvorišta me gledaju, ne na dobar način. Razumljivo. Ova gadnija, iz prizemlja, gaji prezir prema meni od kako sam je s 16 godina pogodio flašom s prozora. Nije bilo namerno i bila je plastična (flaša, ne komšinica), tako da nikad nisam shvatio čemu tolka frka. Došao nam njen muž, tip čoveka s peškirom oko vrata, rekao da smo bitange i vratio se kući. Nismo više bacali flaše kroz prozor, ne jer smo se opametili nego jer smo počeli da blejimo kod Straje. On živeo na Grbavici, imao ventilator, špajz i terasu s pogledom na parking. Za grupicu šesnaestogodišnjaka to je bio nezapamćen luksuz.

Lokalni dragstor, mesto gde se na nebitan način ukrštaju sudbine lokalnih gubitnika. Gde dolazi svako, ali se ne zadržava niko. Gde ti svi pričaju nešto, ali sigurno nećeš ništa pametno naučiti. De si Dovla, šta ima. A evo i ja. Šta sam kupio? Lebac, kobaju, vinjaka i piva, da ima za dezert heheheh. Ti? Jeste, jogurt je do jaja, ono… dobar je, baš je dobar. Ja isto volim jogurt.

Pokušavam da razbijem neprijatnu tišinu dok čekamo u redu. Pravim se da listam neki magazin. Čitam članak “Kako da ostanete zdravi i u sedmoj deceniji života”. Brzo odustajem jer mislim da moje telo nije u fazonu da živi toliko.

Konačno, ja na redu. Može kesa? Pa kako bre da nosim sve ovo, nisam ja indijsko božanstvo. Ok. Dal mi treba 4 dinara? Šište mi jaja za 4 dinara. Jao ne, nisam to hteo baš da kažem naglas. Šta mi šišti? Jaja, gospođo. Šiš-te. Štekću, sikću, šuškaju, mrmore. Zvižde ko Radoman. U prevodu, ne mogu na prigodan način verbalno da artikulišem koliko mi 4 dinara ne trebaju te upravo tome služi instinktivna bučna reakcija u mom genitalnom predelu. Eto, nadam se da smo se razumeli. Prijatan dan, Dragoljube.

Dobro, tamo više ne ulazim. O, vidi, Tamara. Ponašaj se normalno, nije ništa čudno da vrhunac prvog dejta bude tvoje pijano oponašanje Koštunice – kako Koštunica prdi, kako se tušira, kako ide na pijacu. Zapravo, bilo je mega zabavno. A za to što te posle nije zvala postoji sasvim racionalno objašnjenje – nije imala kredita, pukle su joj omiljene štikle dok je istovarala ugalj ili joj je možda uginula kornjača. Ej ćao Tamara. Ha evo vidiš, namirnice neke kupovao. Ma to nosim cimeru, propio se čovek. Nemam cimera? Pa da, nemam cimera. Jesam rekao cimera? Mislio sam komšiju. Da, komšiju. Ne može da siđe, živac mu se uklještio a nervozan bude čovek kad ne cirne popodne, pa reko da mu učinim. Oćeš do mene na kobaju? Mislim, da je jedemo. Znam da nisi ni pomislila na nešto drugo al ono, da ne bude zabune jer ja… aha, nećeš. Polažeš ispite. Ali jul je. Aha, to na stočarstvu tako. Pa jeste, to je ozbiljna stvar, ako se svinja razboli zabole nju što je jul, mora da se leči. Jeste. Pa ajde, navrati onda nekad kad si ovde u kraju, što je prilično često jer živiš dve ulice od mene. Važi. Vaaaži. Vidimo se.

Brate, otkud meni 18 ključeva jebote živim u stanu u centru, nemam garažu, šupu, kotlarnicu, ništa, čak i poštansko sanduče ispraznim samo kad računi i reklame već krenu da ispadaju iz njega. Komšija, aj dok otključam pridrži kobaju… eto mi je u ruci… ma čajnu bre kobaju, za jelo, koji vam je kurac svima. E fala, živ bio. Galama? Ma jok, to ove glupače s četvrtog. Pa da, imaju malo dublje glasove, jedna puši Drinu brate. Zašto se deru “Parma Parma od govana sarma”? Igraju PES valjda, oće to da se zakuva. Pa da, emancipacija, nema zezanja.

Bacio sam sve što sam kupio na krevet. Uzeo sam da smotam, tako bolje legne doručak, naročito kad je popodnevni. Otvaram pivo. Palim tv, ima repriza švajcarske lige, možda bi Dule i Zoki hteli da gledaju. Fina liga, dolaze čitave porodice, nose dresove, šalove, sve u fulu. Porodična zabava. Bilo bi kul kad budem mator da vodim unuke na Marakanu i pričam im kako je deda ovog malog Vešovića što igra beka bio majstor s kakvim se fudbal do tog vremena nije susreo. A oni zinu, ne veruju kakvi smo carevi ja i Vešović.  Al jebiga, stvarno mislim da moje telo nije u fazonu da živi toliko.