Serđo Boneli – roditelj

Juče je umro Serđo Boneli. Ako ti ime ne znači ništa, onda je moguće da će ti neurone okorele od vinjaka i prenosa Premijer lige okinuti nepokolebljivo testosteronska imena njegovih tvorevina: Zagor Te Nej, Mister No, Marti Misterija i Dilan Dog. Ako ti ni to ne uključi neke reglere koji te vraćaju u doba kada si maloj komša-Cacinoj iza zgrade pokazivao kako radi magični vatrogasac (protrljaš mu šlem i on te pljune) da bi ona to posle bez blama ispričala svim devojčicama u školskom dvorištu, zauvek tako lansirajući tvoje seksualno ispunjenje do posle  brucošijade – onda nije najveće pitanje zašto ovo da čitaš dalje, nego kako ti je sekta koja te drži izolovanog u kući boje kajsije na zaturenom imanju u brdima kod Osečine dozvolila pristup internetu?

Serđo Boneli je znao šta treba svakom mulcu da svoju naizgled neiscrpnu predspermnu energiju oformi u neku ideju o tome kako treba da izgleda i da se ponaša jedan pravi arhimužjak. Ono što je još bitnije, umeo je da tu ideju pretoči u strip, jedinu umetnost koja će uvek biti pre svega dečačka, što je poprilično i njegova zasluga.  Junaci stripova koje je pisao i izdavao su uvek bili muškarci koji žive san, ekstremni individualci, oni što jebu kad treba i što ih život sjebe taman kad treba da bi nama bilo zanimljivo da čitamo, ali koji na kraju svu  potrebnu emotivnu podršku nalaze u društvu najboljeg ortaka, jer žene su prolazne kao venac crvenkastih čireva oko glavića, bar mi tako kaže moj dermatolog.

U stvari, žene su statične, a muškarci su ti koji prolaze, prokleti večnom žudnjom za novim grotlom koje mogu da oblikuju prema svojim guzovima. Ono što treba da bude jedino stalno u životu mužjaka jeste pustolovina, koja uvek nepogrešivo nalazi junaka. Sledeća epizoda.

A jesu bili kvarni Bonelijevci (kod nas objavljivani u strip edicijama novosadskog Dnevnika kao Zlatna serija i Lunov magnus strip – jebote kako beskompromisno bajinsko ime, koliko je samo magnus, a još je i Lunov, brate, Lun mora da je neki mnogo zajeban kada je strip za koji si mislio da je tvoj u stvari njegov). Većina svezaka se zasnivala na principu od milja zvanom „nedojeb“:  poslednjih dvadesetak strana epizode je bilo rezervisano za početak nove avanture i zapleta koji će biti razrešen u sledećoj. Zagor taman uspe da zapečati duhove pirata na brodu Letećeg Holanđanina kada se u Darkvudu pojavi smrtonosni lovac na glave. Teks Viler pomogne odredu konjice da nađe odbeglog robijaša samo da bi u povratku naleteli na Navahoe na ratnoj stazi. Mister No na svom pajperu odbaci kosmičku pičku do zaboravljenog hrama Inka da bi im zlato zveknuli nacisti iz Argentine. I tako do u nedogled. Do u jaja!

Ne znamo šta se ovde događa, ali znamo da je do jaja!

Marti Misterija i Dilan Dog su došli kasnije, ali iako ih Boneli nije direktno pisao, nama dosta to što je imao sluha i njuha da ih objavi , te nam tako omogući da se prvi put susretnemo sa Ljudima u crnom, mističnom zemljom Mu, Doktorom Abraksasom i ružičastim zečevima sa motornim testerama. Jebiga, stoji da nisu Bonelijevci baš bili majstori originalnosti, ali mora im se priznati da su dobro skapirali post-modernu: kopiraj od svega što ti se sviđa pa smućkaj u nešto, a kada te provale, objasni da je svako umetničko delo referenca na drugo umetničko delo.

Ali mlađanom umu koji nije još stigao do toga da postoje Bulgakov i Robert Anton Vilson, Blejdraner  i Mačak Fric, Bonelijevi junaci su savršeno služili – kao cimka za kitu koja povlači u vode gikovštine, gde niču maštanja o epskim dogodovštinama i pustahijskim pustolovinama koja te prate ceo život, čak i pošto skapiraš da nema šanse da će tvoje ime pisati na toj špici. Zato hvala, sinjore Boneli. Vidimo se u sledećoj epizodi.

Tagovi:

roditelj
  • simpatikus

    dilana doga je crtao Ticijano Sklavi a ne Serdjo boneli