Uđi
Kada je Zenon išao redom i objašnjavao o kretanju, verovatno je kao referencu koristio Železnice Srbije i popularno čekanje na dizel-lokomotivu kod mosta (ako može on da tvrdi da je dužina skup beskonačnog broja tačaka, mogu ja da tvrdim da vek u kom si se rodio nije izgovor da ne upotrebiš najbolju moguću referencu). Ipak, ako kretanje ne postoji, kako sam se onda upravo vratio sa fantastičnog putovanja? Istini za volju – nisam vadio guzicu iz fotelje, osim da ponesen pero-lakom psajsupstancom spustim neke makarone na go tiganj i zapalim krpu-dve, ali su ubrzanje i smena slika s onu stranu prozora evidentni, a i vratio sam kući i neke fotke i gaće okorele u svršu.
Enter The Void
Kada odrasteš pod sankcijama i bombama ni Rumunija ti ne zvuči strašno, a kamoli nekakav Void. Dok sam se ja pitao je li reč o autodestruktivnosti ili pak o mazohizmu, leming u meni je uprkos upozorenjima na…drugačijost filma već vezao pojas a slova su đuskala po ekranu smenjujući boje u m-ca kontraritmu sadamhuseinski beskrajnog gitarskog rifa. Nisam epileptičar, ali mogu pokušati! Drugar mi izvadio jezik iz grkljana i premotao na prvu scenu. Radnja nagoveštena u prvim sekundama, fotografija i kompozicija boja miluju čula. „Jebote, bio si u pravu, ovo je stvaaarno do jaja“. „Biva sve bolje“, oglasi se on. Nakon nekog petog minuta filma, ja opet insistiram „jeeebote, kako je dobro“, na šta domaćin tvrdi „biva sve bolje“. I sad dobro, volim i ja šalu, ali nemoj me zajebavati da film može koliko da drži pažnju sat i po, a kamoli da „postaje sve bolji“, pa neko tu mora da najebe. „Film traje tri sata“, zatvrdi on, te se ja uspravih i rekoh – „hit me with the best you’ve got“ (stvarno sam rekao na engleskom, naz dva pričamo na engleskom, posebni smo).
Korelacija lokalnih i globalnih kontrasta
Nema je. Tačnije, rad sa motivima na lokalnim (ulica) i lokalnim ravnima višeg reda (blok) postoji, i izrazito je dobar. Ali krhkost globalnog pregleda nestaje u prostom preprisustvu minuta – njega ne’š izbeći sve da si Tito. No, i pored otužnog pokušaja da se film završi duhovitim poreknućem proteklog, a najavom repeticije, nije Gaspar Noé baš ni toliko blesav (lud jeste, jer je na pitanje novinara i publike „zašto“ nakon premijere odgovorio „ono…“), te je gotovo šarlatanskim ujedinjenjem savremene ideje fraktalnosti, hajdegerovske odbrane esencije i kevine glazure za jabuke u šlafroku uspeo da opasnost od neuspelog zastrašivanja baterijskom lampom i strašnim pričama na kampovanju – preinači u utisak mističnog. Nije promišljao duboko, ali je promišljao mnogo – i to je dalo rezultate. Retka pedantnost u istraživanju senzibiliteta materijala i sopstvenih perceptivnih reakcija na datosti u rangu od lepo do veoma tabu iznedrila je lokalne kontraste lepote po kakvoj filmu ne ostaje ništa drugo do – da brodi. Nakon inicijalne epi-struje glavni akteri su umirujuće srećni, nakon čega iskustvo sreće poprima nove dimenzije, ali joj preti prva opasnost. Iz vizuelne perspektive nemnogogodišnjeg ćomana moramo da se javimo na telefon, pa da otvorimo vrata, pa saznajemo da u takvom stanju treb’ da idemo na drugi kraj grada, pa silazimo niz požarne stepenice itd. Vaistinu „biva sve bolje“. Dakako, i dvostranost reference kakva je sreća predstavlja potencijal za ostajanje doslednim u uslovljavanju neprekidnog „rasta“ filma onda kada sreća iznenada postaje prepreka za izvršavanje obaveza; obaveza, koje čovek sam sebi odredi u obećanju boljeg sutra. I nasuprot u Srbiji već utemeljenim filmskim figurama tarantinovskih mačo-mrsača muda i težilaca ka apsolutnom dobitku, u „Enter The Void“ suočavamo se sa mladićem uskih ramena i nenasilnim odnosom sa svojim okruženjem a već srećnim. U kakvo sutra onda on to želi? Trojstvo kao gradivni princip takođe biva utilizovano u svrhe osnaženja forme, ali tu igranku prepuštam vama.
A ‘el mora ta gudro?
Pored istinitosti u tvrdnji da su auditivne i vizuelne senzacije snažnije, fonj zapravo igra u korist filma, odnosno njegovih sitnih nedostataka, u smislu konvencije dramaturške progresije, koji su zahvaljujući dimenzijama (jopet: 3h) postali upadljivijim nedostacima. Naime, ne ume mozgić ni inače baš da veže vremenski razdvojene instance u preglednu celinu kad ga ne vežbaš, al’ kad ga još nakvasiš – šou može da počne; za tebe globalni kontrasti i ne postoje, samo se iznenađuješ od scene do scene i ispuštaš neke Beavis n Butthead krike zadovoljstva. A o lepoti zaista nema daljeg divana – drug Gaspar je imao san: da snimi san; i odluka da se sa tom zamišlju strpi do 2009. ispostavila se kao jedna od boljih. Čak u rangu one da snimi film sa Monikom Beluči, u pojedinim kadrovima i obučenom.
