Lečenje bolesne dece u fontani patetike
Lajk ako su vam se na pičkin živac popeli ljudi koji lečenje dece uvedu kao obaveznu antitezu u svaki diskurs oportunitetnih troškova i posle ne samo da Hegel plače od muke i žali što dijalektiku nije sahranio na groblju neispričanih ideja nego se čoveku skurči sva ta lažna empatija koja lije sa svih strana pa bi od muke prešao na tamnu stranu i učlanio se u jehovine svedoke braničevskog okruga.
Muzička fontana na Slaviji je pre par dana iznikla kao logičan (u onom sumanutom smislu da prkosi logici ali je taj prkos konstantan i neupitan) sled bizarnih neuronskih heuristika u glavama (glavi!) SNS humanoida. Sve je, međutim, započeto kao saobraćajni projekat koji je trebalo da razdvoji pešački i motorizovani sabraćaj spuštanjem ovih prvih u andegraund što bi, em pojačalo protok em povećalo bezbednost, te da se uzgred konačno obnovi površinski sloj kolovoza koji sada izgleda kao pubertetsko zagnojeno lice ili bombardovani kvartovi Alepa. Usled klaustrofobičnosti Beograđana (empiriju vršio lično Goran Vesić metodom ankete na reprezentativnom uzorku od tačno jednog Vučića) odustalo se od podzemnih prolaza i novog asfalta i rođena je nova fontana na mestu gde je počivao Dimitrije Tucović.
Kako čelnici grada i sami kažu, izgradnja fontane košta bezmalo dva miliona u omiljenoj stranoj valuti i za te pare, građani glavnog grada i svi oni koji ga posete dobijaju vodu koja šiklja uvis (u više brzina i nekoliko modova), veštačku svetlost u više upečatljivih boja i muziku za koju će postojati nadležni organ (a.k.a. dj) a u nekim situacijama će postojati i opcija džu boksa. Znači imamo veliku cikličnu vodotečinu koja blješti, peva i koja će postati novi simbol Beograda, kako vele njeni tvoritelji jer blješti i peva. Hm.
Ukratko ono što je valjda svima jasno – fontana neće postati nikakav novi simbol Beograda jer da bi nešto imalo simbol mora da postoji širi kontekst priče ili istorijska pozadina kakvu imaju recimo fontane u Rimu, Barseloni ili Moskvi. Takođe, priča o turističkoj invaziji zarad fontane ima smisla koliko i LDP kao opozicioni stožer. Epilog – fontana odgovara sns-ovskom estetskom nevaspitanju i očekivana je posledica njihovog načina delanja. Usput, bezobrazno je skupa i ekonomski neopravdana sve da dođe devedeset hiljada Bugara iz Botevgrada da se u njoj makljaju za časni krst na Bogojavljenje.
Nastavak ove priče mi je ipak mnogo gadniji. Fala bogu da očekujem da naprednjačka klika zadovoljno masturbira jer fontana sija ko Las Vegas. Prostom biću daj svetlosti i zabavljaće se masu vremena (primer mačka i laser ili bilbord za koncert Miligrama). Bes protivnika ove ideje je svakako racionalan ali njegov pojavni oblik mi je jednako bezuman koliko i karakondžula od fontane. „Koliko dece je moglo biti izlečeno za dva miliona evra?“
U izvesnim okolnostima patetika i logičke greške imaju opravdanje. U prvom slučaju to je pesma Black od Pearl Jam-a, u drugom je kad u internet raspravi kao protivargument koristiš mane pojavnog oblika onog s kim se pičkaraš ( „Kaže mi da nisam u pravu lik kome na profilu piše „works at sam svoj gazda i koji na profilnoj slici liči na bivola odbačenog iz krda jer je debil“). Kad se udruže, opravdanje ne postoji. Šta kog đavola znači argument o lečenju dece? Zašto neko ima potrebu da spušta toliko nisko u napadu na tuđu (po više kriterijuma lošu) odluku da sagradi onu nakaradu od fontane. Zašto, bolje je reći, neko ima potrebu da se non-stop spušta nisko i koristi bolesnu decu kao najopštije mesto kad su u pitanju neslaganja oko trošenja (najčešće) budžetskog novca. Očigledno je da tu nema ničega drugog osim kvaziempatisanja i želje za tapšanjem po ramenu istomišljenika. „Uuuu jesi im reko matori, da bre, oni dva miliona u fontanu a deca nam umiru od raka“.
Bolesna deca su ultimativno oruđe u ovakvim bojevima jer su svačija slaba tačka a to samo znači da se oni koji ih u usta uzimaju svako malo podjednako ogreše o njih kao i oni koji zdravstveni sistem vode na način da je lečenje sms-om postalo epidemija. Bolesti, a samim tim i bolesne dece neće manjkati ni u budućnosti ali ad hoc preusmeravanje novca sa a na b neće ništa rešiti. Sve i da se nekom pojedinačnom slučaju zaista pomogne, ostaće ogromna gomila dece i svih onih koji nisu deca (koji se nepravedno izostavljaju u patetičnoj formuli) bez sistemske pomoći države koji taljigaju unesrećeni kroz život sve do svog konca, a onda se isto tako možemo pitati zašto se pomoglo detetu p a ne detetu q i tako dalje do besmisla. I zašto se zaustaviti na bolestima. Uvek postoji mnoštvo dilema, a ponajviše lažnih dilema. Dva miliona se, istina, moglo dati i u obrazovanje, nauku, putnu infrastrukturu, Narodni muzej, mogle su se pazariti protivgradne rakete itd, poenta je više nego jasna – postojalo je milion načina da se dva miliona usvrsishode i pretvore u opštu korist i svako je na neki način u pravu. Međutim, takav oportunitet je začarani kontinuum gde će se uvek naći gomila koja će misliti da postoji ispravnije rešenje od onog koje se ostvarilo a to ne vodi ničem boljem. Odlučivanje o preraspodeli budžetskog novca je ozbiljna radnja i nikako ne bi smelo da počiva na „ja mislim da je bolje ovo nego ono“ demagogijama pa sve i da jeste bolje (a u ovom slučaju je doslovno bolje baciti dva miliona u Savu).
Za kraj, jedna ideja mi pada na pamet. Uposliti mokrokosog Erona Grejdžoja da svakog ko posegne za „bolesna deca“ argumentom potopi u fontanu dok im se pluća ne ispune vodom, pa ako nekako ispljunu vodu možda će skontati grešku a ako ne preteknu, opet dobro. Što se tiče svih onih koji sumanuto pretrčavaju slavijski krug da bi iz bliza fotkali vodoskok, njima definitivno nema pomoći ni od Utopljenog boga ni od bilo koga.
