Horor za početnike – found footage

Da se razumemo, found footage je žanr filma koliko je i indie žanr muzike – tačnije, pojam se tiče isključivo produkcije i po definiciji, ne mora dodirivati tematiku materijala. Međutim, kao što se indie gotovo uvek veže uz androgene kreature uskih pantalona koji nevešto drkaju balalajku, tako se i found footage povezuje sa raznoraznim kreaturama koje po mračnjikavim tunelima drkaju neveštu tinejdžerku, dok njen bubuljičavi ortak drhtavo pokušava da zabeleži sve to najnovijim Ajfonom.

Radi se o žanru koji je omogućio svakoj budali sa kamerom (ili malo kvalitetnijim fotoaparatom) i šturim poznavanjem digitalne montaže, da uz pakovanje gustina i crvene boje u prahu snimi punokrvni horor film, bez potrebe za uvlačenjem fašističke studijske politike u kreativni proces. To, naravno, uopšte ne mora značiti da su FF horori marginalni žanr koga veliki igrači ignorišu. Naprotiv, niski rizici i jeftina produkcija (koja se višestruko isplati) previše su privlačni Holivudu da bi ga u potpunosti zaobišao. Na primer, pre tri godine, Paramount je istresao relativnu siću iz svojeg džepa, tričavih milion dolara (računajuči i marketing), i usmerio ih ka produkciji ogavnog scenarija nazvanog The Devil Inside. Film je zaradio tačno sto puta više novca.

Found footage je žanr koga muče mnogi problemi. Neko je to sumirao rečenicom “ako želiš da snimak deluje amaterski, to znači da će na kraju, u stvari, izgledati sranje“. I to je istina, jer FF ne može da pobegne od stigme horor žanra koja je obeležena niskim kvalietom, već vrlo često deluje kao izgovor za lenju produkciju. I, kao što smo pomenuli u tekstu o slešer filmovima, publiku jednostavno zabole.

Čemu onda ovaj tekst? Prvenstveno zato što je FF dominantan stil u horor filmovima tokom poslednje decenije, a i usled činjenice da se među stotinama izbljuvaka pronađe i poneko delo i više nego vredno gledanja, čak i van svog žanra, što je za horor veoma velika stvar. Ovde ćemo navesti nekoliko takvih uradaka, taman da možeš da zagrebeš found footage bez kažnjavanja svojih čula i zdravog razuma.

Cannibal Holocaust (Ruggero Deodato, 1980.)

Zamisli da je početak osamdesetih, gledaš pikselizovane sise na Atariju, slušaš Sparks u miru, kada ti banjava drug sa nekakvim italijanskim dokumentarcem u kome ljude nabijaju na kolac i kasape džinovske kornjače. Gledaš scene koje će ti se smesta urezati u sećanje i, tek godinama kasnije, nekakav internet ili propali student FDUa će te obavestiti da su se italijani samo zajebavali, da kepeci ne postoje i da je Ivan Bekjarev pizda. CH je po svom izlasku digao ogromnu frku, jer reditelj nije hteo da se odmakne od priče da je njegov igrani film, u stvari, dokumentarac. Naterao je tri glavna glumca, koji tumače uloge filmske ekipe koja snima prilog o ljudožderskom plamenu iz Amazonije, da potpišu ugovor o nepojavljivanju u bilo kakvim medijima godinu dana nakon izlaska filma. Tek nakon što ga je sud u Milanu optužio za ubistvo i strpao u zatvor, Deodato je odlučio da agresivan marketing ipak nije vredan svakodnevnog saginjanja po sapun.

SISEEEEEEEEE

Cannibal Holocaust je mnogo više od začetka jednog žanra, ili čak stila. U pitanju je izopačeni ekvivalent Ulaska voza u stanicu, koji je kod neukih paora izazivao napade panike, i zajedno sa određenim hororima sedamdesetih godina prošlog veka probijao prethodne i postavljao nove granice u filmskoj umetnosti i očekivanjima publike. Iako suštinski nosi nalepnicu ekplotacijskog filma koji je bio popularan u to vreme, kombinacijom inovativnosti kako u pristupu produkciji, tako i u marketingu, Cannibal Holocaust je film za udžbenike, čak i ako odbaciš njegove šture poruke o razlikama između civilizovanog i necivilizovanog sveta. I dan danas se priznaje kao jedno od mučnijih dela koja su videla svetlost dana u filmu. Ako ništa drugo, bar mi tako smatramo.

Dodatni poeni: Da postoji dokumentarac o samom snimanju CH-a, verovatno bi bio dostojan horor žanra. Deodato se ponašao kao potpuni psihopata na setu, uslovi su bili nemogući, a epilog je dobro poznat.

The Blair Witch Project (Daniel Myrick, Eduardo Sanchez, 1999.)

Cannibal Holocaust i pored prašine koju je podigao, nije iza sebe ostavio mnogo imitatora, kako to obično biva u horor žanru kad god se nešto, makar i ovlaš, novo pojavi. Bukvalno, u dvadeset godina od objavljivanja CH-a, tek se pešes filmova može podvesti pod found footage horor, uključujući i mini VHS hit devedesetih, Autopsija vanzemaljca. A onda, 1999. godine, izašla je Veštica iz Blera (ovde bi Jova Radovanović izvalio fantastičan fazon, ali nema potrebe da se podižemo na taj nivo).

Ono što je Halloween za slešere, to je TBWP za found footage. Oba filma nisu prvenci u svojoj oblasti, ali su daleko najbitniji predstavnici i pokrenuli su lavinu sličnih filmova čija (neujednačena, doduše) popularnost ne jenjava. Takođe, da analogija bude kompletnija, oba filma su probila rekorde najisplativihji u odnosu na uloženi novac. U slučaju Veštice, zarada je bila 250 miliona dolara, iliti, pazi sada, bez zajebancije – 20000% više u poređenju sa budžetom.

Ne postoji drugi screenshot za ovaj film.

Tajna leži u marketingu. Producenti Veštice su iskoristili ono što je tada bio nov i svež medij – internet, kako bi ubedili svet da je troje ljudi nestalo u šumi snimajući dokumentarac o lokalnoj legendi (ne u vidu Stoleta Piksija) i da je pronađena samo njihova oprema, zajedno sa kamerom koja sadrži neobjašnjive i uznemirujuće snimke. I ljudi su se primili na osnovu lažnih policijskih izveštaja i razgovora sa lokalcima. Čak je i IMDb uskočio u zezanje i na profile sva tri glumca postavio “nestali sa pretpostavkom da su mrtvi”. Iako deluje naivno da je čak i primitivan čovek devedesetih mogao da veruje u tako nešto, setite se da ljudi i dalje misle da Makedonci postoje ili da žustro komentarišu na vidnu glupost koju su pročitali u Blicu.

Međutim, nije sve do marketinga, barem ne u ovom slučaju. The Blair Witch Project je sasvim dobar film, pogotovo za vreme kada je snimljen, a i danas sasvim solidno zadržava svoj kvalitet. Vrlo lako gradi atmosferu verodostojnosti, pogotovo u odnosu na konkurenciju, a ako deluje škrt na prepadima ili možda pomalo spor, lako to kompenzuje završnim činom. Veštica iz Blera, šesnaest godina nakon svoje premijere, bila je i ostala reper za svaki found footage horor koji je sledio.

Noroi (Koji Shiraishi, 2005.)

Noroi (preveden kao The Curse) možda nije u samom vrhu žanra, ali je svakako najbolje što Japanci imaju da ponude u tom domenu, što dosta govori. Sigurno nudi dovoljno kurioziteta koji ga čine drugačijim od konkurencije, pritom ne uzimajući u obzir japanske tendencije da u svemu što rade pojačaju ludilo na jedanaest. Treba takođe imati u vidu da je istočnoazijski i pogotovo japanski horor sveprisutan, pa čak i veoma uticajan u poslednjih dvadesetak godina, pa bi bilo greota zaobići Kletvu, iako sami azijati nisu posvetili pažnju found footageu srazmerno zapadu.

Noroi prvenstveno prati matoriju, kosookiju verziju Dilan Doga, koji zajedno sa svojim kamermanom, Gručo-sanom, hvata tragove neobičnih događaja manifestovanih u vidu mrtvih golubova, što, za promenu, neko smatra lošim znamenjem. Za razliku od većine found footage horora, u čijoj se narativnoj strukturi jasno prepoznaju subjekat, predikat i objekat, odnosno žrtva, bežanje i karakondžula, Noroi je nabacio nekoliko protagonista i podpriča koje ih vezuju. Ako horor posmatramo kao mentalno obolelu osobu, koja je uglavnom sposobna da izvršava samo zadatke usmerene iz tačke A ka tački B, ovakvo osveženje, iako samo po sebi nimalo inovativno, je svakako dobrodošlo.

Jeziva devojčica okružena majmunima je srž japanske kulture.

Ako izuzmemo eksplotacijske festivale sadizma, moderan japanski horor se odavno pokazao boljim u građenju tenzije u odnosu na zapadnjačku ekipu, što je karakteristika koja ne izostaje ni u Kletvi. Sporiji tempo, dve reči koje skoro u potpunosti izostaju iz rečnika FF horora, savršeno dobro stoji Kletvi i omogućava joj da se izvuče sa razgranatijom pričom, a da pritom ne štedi na misterioznosti i jezi koju izaziva. Ohrabrivanje takvog pristupa samo da bi on iznova i iznova propadao je postao gotovo kliše, a jedini krivci smo mi, publika – koja je navikla na trenutnu gratifikaciju koju nosi strah-na-prepad, glavnu karakteristiku većine filmova žanra. Noroi se, naravno, uklapa u takav profil, što je očigledno činjenicom da ima tek oko pet hiljada glasova na svom IMDb profilu, kome čak nedostaje i slika.

REC (Jaume Balaguero, Paco Plaza, 2007.)

Poput Japana, ni evropska filmska industrija nije se previše posvetila found footage stilu, iako su francuski i španski horori eksplodirali sredinom prošle decenije. Ovi prvi su se uglavnom orijentisali na krvoproliće prošarano sitnom filozofijom i objedinili filmove pod labavi žanr Novog francuskog ekstremizma. Španci su se, sa druge strane, držali oprobanih horor pristupa, ali su iz svakog filma uspevali da iscede maksimum i uspostave svoju kinematografiju kao jednu od dominantnih u žanru. REC je jedan od filmova koji je tome doprineo.

Nošen opštom pomamom za zombi fikcijom i potporen mlakim prijemom Romerovog izleta u found footage (Diary of the Dead), REC je uspeo da odnese neočekivano visoke pohvale publike i kritike, i da ostane do današnjeg dana jedan od najomiljenijih predstavnika žanra. Naravno, nije sve do pukog hypea, jer REC u klaustrofobičnom okruženju nudi pravu mešavinu prepada i nabijanja tenzije, koja kuliminira jednim od najjezivijih finala zabeleženih u horor filmovima.

Mojne se foliraš da si bolesna, imaš danas kontrolni iz prirode i društva, govno malo.

Film prati novinarku i kamermana koji, snimajući ekipu vatrogasaca, završava u zgradi koja biva stavljena pod karantin. Ubrzo, babe, đeca i ostala nejač počinju da grizu, pene i glume ludilo, što se prilično loše odražava po moral ostatka stanara. Manuela Velasko, koja tumači glavnu ulogu, uspeva povremeno da bude iritantna kao novinarka, ali nikada kao konačna žrtva, i uspeva da minimizuje kolutanje očiju publike, najzastupljeniji fizički sindrom gledanja horor filmova. Realističan taman koliko treba da bude, REC nikada ne izlazi iz domena konvencionalnosti, ali su mu svi krajevi zategnuti i veoma retko se spotiče o samog sebe.

REC je uspeo da izrodi čak tri nastavka, od kojih je samo prvi koliko-toliko vredan gledanja, jer direktno preuzima tamo gde je original stao i produbljuje priču, mada je i nepotrebno petlja. Druga dva izlaze iz found footage žanra i ne slede kvalitet svojih prethodnika. Za one koji su navikli da španski jezi slušaju samo u sapunicama, tu je američki rimejk, Quarantine, ali je metiljav koliko i Dženifer Karpenter koja tumači glavnu ulogu.

Paranormal Activity (Oren Perli, 2007.)

Otprilike, jednom svakih deset godina, dogodi se da izađe horor film koji postane toliko popularan, da i pored dobrih kritika, ubrzo biva okarakterisan kao totalno sranje. To se dogodilo sa Vešticom iz Blera, a onda i sa Paranormalnom aktivnosti (aktivnošću?). Sveprisutnost tih filmova, kao i njihovih parodija, toliko počne da izlazi na nos publici da posle nekog vremena ne može racionalno da posmatra činjenični stanje. A to je da je PA veoma dobar horor.

U pitanju je film koji nudi upravo ono za čime horor puristi kukaju još od izlaska originalnog Petka trinaestog, a to je minimalistički i spor pristup izazivanju osećaja strave, na uštrb jeftinih prepada i redovnih dekapitacija. Ali, kada film vrati profit od jebenih 430,000%, kada ga parodiraju i South Park i Simpsonovi – javnost, naviknuta na uobičajnu stigmu horora, počinje da omalovažava nešto što je suštinski visokokvalitetan naslov.

Nema sisa, i pored R rejtinga.

U Paranormalnoj aktivnost, mladi bračni par počinje, iz noći u noć, da drka nakakav zao duh, što oni otkrivaju kroz kamere postavljene u njihovoj gajbi. Za razliku od, recimo, Poltergeista, koji nudi problem, rešenje i kuliminaciju, PA puca samo na strah i dinamiku između dvoje ljudi koji kroz njega prolaze. Ta ogoljenost mu je istovremeno i najveća mana i prednost. Sa jedne strane, izostaje satisfakcija rešenjem priče, dok sa druge, ona nije ni potrebna, jer je found footage stil koji i treba misteriju da ostavi zamagljenom.

Međutim, nakon onolikog profita, producenti su misteriju, naravno, morali da prodube, te su usledila još tri nastavka, sa četvrtim u izradi. Prva dva zavređuju pažnju svakoga kome se svideo original, dok treći, nimalo iznenađujuće, uspeva da usere celu stvar. To je standardna cena uspeha u horor žanru – franšiza će da se muze dok joj ne iscede i poslednju kap kredibiliteta. A s obzirom na popularnost Paranormalne aktivnosti, vrlo je verovatno da je found footage horor dostigao svoj zenit i da će se odavde kretati nizbrdo, barem kada je u pitanju mejnstrim produkcija. Nezavisni horor ostaće, kao i uvek, ušuškan u svojoj manjoj grupi obožavalaca, kojima nije frka da plaćaju i najveće gluposti.

Koje još filmove vredi izdvojiti?

V/H/S serijal – antologijski horor filmovi sa ukupno tri dela (tj. petnaest) koji su izrazito neujednačenog kvaliteta. Od bezidejnih Second Honeymoon (neočekivan promašaj Ti Westa) i A Ride in the Park (rediteljski dvojac Veštice iz Blera), do odličnih Ameteur Night (David Bruckner) i Safe Haven (Gareth Evans), V/H/S se pokazao kao prilika da buduća velika imena horora (poput poput Ti Westa i Adama Wingarda) izoštre svoje veštine.

Home Movie (2008.) – Najbolji found footage horor kojeg niko nije gledao, Home Movie uvlači poslovično jezivu decu u bezbrižno okruženje, samo da bi ga pretvorio u potpunu pizdariju. Ne izdvaja se ni po čemu, ali sve što radi, radi veoma dobro.

The Last Exorcism (2010.) – da ne bude da Isterivač đavola nije prošao kroz FF filter, popbrinuo se The Last Exorcism (donekle, zajedno sa The Exorcism of Emily Rose). Sveštenik kome je dopizdelo da vara ljude lažnim isterivanjima demona, unajmljuje snimateljsku ekipu kako bi im pokazao da je sve prevara, kako klijenta, tako i njega samog. Međutim, Sotona baš tada odlučio da se zajebava s njim i stvari polako odlaze u kurac. Odlični efekti, bezbeze kraj.

Behind the Mask : The Rise of Lesli Vernon (2006.) – iza prilično glupog i rogobatnog naziva, krije se verovatno najbolji krosover između FF horora i komedije. Behind the Mask prati mladog i ambicioznog pretendenta za novog Majkla Majersa i novinarsku ekipu koja ga sledi iz žrtve u žrtvu. Suštinski meta-horor film, u rangu sa The Cabin in the Woods, BtM oruža solidnu zabavu, ali se ni u jednom trenutku ne upušta u dubine filmova kao što je Man Bites Dog.

The Poughkeepsie Tapes (2007.) – Kasete iz Pokipsija (da, tako se izgovara) prvenstveno skreće na kvazi-dokumentaru stranu puta. Iako je škrt na jezi kakvu bi horor trebao da izaziva, iskupljuju se nekim zaista izuzetnim scenama.

The Sacrament (2013.) – Ti Westov drugi izlet u FF horor, The Sacrament prati ekipu, pazi sada, VICE novinara koji dolaze u posetu zajednici u džungli, nimalo slučajno nalik onoj u Džonstaunu. Interesantna obrada istorijskog materijala, ali suštinski pomalo dosadnjikav.

August Underground serijalpisali smo već o ovim filmovim u nesrećno nazvanoj skupini tekstova, Filmovi od kojih se baca pegla. AU je izuzetno sirov, mučan i besmislen, i kao takav, predstavlja izlet u koji treba da se upuštaju samo studenti medicine pred ispit iz anatomije, ili oni koji prosto moraju da zadovolje morbidnu radoznalost.

Grave Encounters (2011.) – solidan kanadski horor nafilovan klišeima. TV ekipa, napuštena ludnica, paranormalna pizdarija. Tačke se povezuju vrlo lako i obrazuju predvidivu radnju i prepade, ali povremeno ume vrlo prijatno da iznenadi.

Lake Mungo (2008.) – australijski kvazi-dokumentarac koji povezuje psihološki horor sa natprirodnim. Izuzetno dobro i realno napravljen, Lake Mungo vrlo verovatno predstavlja najbolje što ovaj podžanr ima da ponudi.

Unfriended (2015.) – Najskoriji uspeh found footage stila, Unfriended (iliti Cybernatural) je ni manje, ni više, nego jebeni Skype horor. Tiče se zlostavljanja preko interneta i ostalih klimavih zločina, a prati grupu iritantnih tinejdžera čiju smrt željno iščekuješ svakog trenutka. Neočekivano napet.

Kakvi ste debili, ne mogu da verujem da niste pomenuli: