Instruktor vožnje, doktor životnih nauka

– Dobro, mali. Prvo mi kaži, jesi terao ti nekad neko drugo motorno vozilo? Apenca, traktor, kombajn?

– Nisam, gospodine Mišiću.

– Tako sam i mislio, ti si gradsko dete. A auto jesi vozio kad?

– Jesam. Jednom ujka Zoki došao iz Duizburga i dao mi golfa da provozam…

– Odlično, njemačko, taj jedan može tri fijata da sahrani, onda ga friziraš, promeniš ratkapne i na Bubanj Potoku prodaš nekoj neznalici za šes iljada.

– Ovaj ujka Zokijev je bio automatik…

– Automatik!? Pa dobro, sine, što ne kažeš odmah da si peder? Ne bih ti ja otkazao časove, al da znam prkno da čuvam…

– Nisam, gospodine Mišiću, imam devojku.

– Pa šta će ti onda automatik? To je za seka-perse i žene, one stalno kreću trećom pa se još čude što motor brunda kao da ga kolje neko. Dakle idemo iz početka. Volan držiš kao 9 i 15 ili kao 10 i 10.

– Kako moliću?

– Ruke kao kazaljke na satu, jeboga u dupe. Ili kao da je 9 i 15, to ti je šoferski hvat, ili kao 10 i 10, to je za gradsku vožnju.

– A zašto vi držite volan kao da je velika kazaljka na 12, a male uopšte nema?

– Iskustvo. To ti je kao sa pičkama, kad ne znaš, imaš muke i da uđeš, kad uđeš, ne znaš kuda bi pošo, a kad shvatiš – već si gotov. Imaš sreće, tvoj instruktor je ekspert i na tom polju.

– Za žene?

– Žene, automobile i kladionicu, takozvani trijumvirat. Za ostalo me ne pitaj, ali za ova tri sam doktor, što ćeš, tokom ovih 40 časova, i uvideti.

– Ne sumnjam. Šta sad?

– Stisni levom nogom kuplung, ubaci u prvu, ka sebi i gore, menjač držiš kao flašu zidara, nežno, a ipak odlučno, tako, diži nogu sa kuplunga polako, a desnom stišći gas. Eto, krenuli smo.

– Vau ja vozim!

– Ne voziš ti, sine, ti se vučeš kao Milijaš posle noći na slot-mašinama, eno neka baba te peške prestigla iako opterećena cegerima sa zelenišem. Šta čekaš, menjaj u drugu!

– KAKO?

– Izdaj naredbu glasom!

– Kompjuter, molim druga brzin…

– Zajebavam se, jebo te oblak. Opet kuplung do kraja, tako, i sad vrati menjač ka sebi kao da privlačiš rakijsku čašicu po glatkoj površini šanka, tako, sad opet rkni gas i jurimo 30!

– Kuda sada?

– Polako skreći udesno, idemo ka medicinskoj školi…

– Što se ovako teško mota? Nema servo?

– Sine, jesi ti siguran da nisi peder? Moraću da te stavim na test istine, evo u medicinskoj veliki odmor, vidi onu malu al se utegla ko prava bolničarka, nosi one gaće što liče na pertlu!

– Gde je?

– Pa u retrovizoru, sine, za šta ti služe retrovizori? Kaži čika Mišku, je l bi je ispresecao od kurca?

– Pa ne znam…

– Šta tu ima da se ne zna, nisam te pitao za Njutnove zakone. Bi ili ne bi?

– Teoretski bih.

Vidiš kako ona tetka ima usta kao Skoti Pipen. E to čika Miško voli.

– Znači teoretski nisi peder, to je za sada dovoljno, praktično tražim tamo iza dvadesetog časa. Jesi spreman za treću? Pazi, prva i druga su da kreneš, trećom već može da se krši zakon i isprska cigan kad je kišovito.

– Spreman sam.

– Ajde opet na kuplung, i samo gurni menjač na gore, ne sputavaj ga, sam klizi u treću… tako. Gas sad gas!

– Ali neki čovek prelazi ulicu!!

– Ko ga jebe, tu nema pešački, GAS!

– Ima pešački, samo se izbrisao.

– GAAAAS, ako se izbrisao to je kao da ga nema, ti si lokalno dete pa znaš za pešački, a šta da dođe neki gospodin iz Moldavije ili Rumunije? On bi fino dačijom pregazio ovog slepca. Pešaci su ti najgora sorta ljudi, to da znaš.

– Pa i vi ste ponekad pešak?

– Jesam, od kućnih vrata do parkinga, pa onda kad zaustavim prepešačim cela tri metra trotoara do kladionice. Zašto bi iko normalan išao peške?

– Rekreacija…

– Ma kakva rekreacija, koči, ajmo opet u drugu, jebo rekreaciju, idem ti ja na kurve jednom u dve nedelje kad bude plata, uglavnom samo spustim gaće do kolena da omogućim dami pristup radnoj površini, eto to je moja rekreacija, gas-treća, ali mnogo se bavim sportom, evo, ovog vikenda sam odigrao sigurno pešes utakmica.

– Fudbalskih?

– Pa normalno. Košarku i slovački hokej igram samo radnim danim kad nema fudbala. Je li, za koga ti navijaš?

– Za Barsel…

– E moj sine, neće te takvog u vojsku primiti, koči, crveno.

– Nema, ukinuli vojni rok.

– Čuo sam. A u moje vreme se po dve godine išlo u vojsku, znao se red, kao momak sam išao u Trst na kafu kad mi dosadno. Spavaš u vozu, niko da te pipne – nego šta misliš, može li veliki MVV iz Mastrihta – koči, eno su saobraćajci – na svome terenu savladati ništa manji FC Volendam i tako načiniti korak od sedam miljaka ka povratku u Erediviziju?

– Valjda…

– Iz keca i 5+, znači? Pa i ja sam cenio, ali dve su glave pametnije od jedne. Stani sad ovde, da parkiraš u rikverc.

– Gospodine Mišiću, čini mi se da nema mesta…

– Ma kakvi bre, šleper može da stane, ima sigurno 4 metra, ajmo polako u rikverc, menjač skroz na desno i dole, to je četvrta, e tako je bolje, ajde polako, dokaži da nisi žensko!

– Ima li ovo senzore za parkiranje pozadi?

– Naravno, pa mi smo ozbiljna autoškola. Kad čuješ BUP – kao da branik udara u krilo ili plastični far – to ti senzor poručuje da si sjebao stvar. Ajde polako, pun, pun boktejebo, tako, sad motaj desno, desno, i polako ispravi, toooo!

– Uspeo sam!

– Jesi, nego šta si. Ah vidi zgode, parkirao si baš ispred kladionice. Saće čika Miško. Al ako Mastriht ne dobije, jebaću te u dupe što si me nagovarao da igram!