Krstaški ratovi bez muslimana

Kada se spomenu Krstaški ratovi, većina ljudi pomisli na pohode koji su preduzimani ka bliskom Istoku, sa namerom da se od muslimanske kontrole oslobode zemlje značajne hrišćanima. Svakako, pohodi na Svetu zemlju su najpoznatiji krstaški ratovi, međutim postoji ih još dosta u kojima uopšte nisu bili upleteni muslimani. U raznim situacijama, papa je pozivao na ratovanje u ime krsta, neprijatelji su pored muslimana bili i pagani u samoj Evropi, jeretici, žestoko su jednom prilikom najebali i Vizantinci, a neki pohodi su bili vođeni i protiv samih katolika radi zaštite interesa Crkve i ostalih jakih igrača.

Pohodi protiv pagana

U 12. veku  današnji severoistok Nemačke nije bio nemački, niti hrišćanski. Tu je živelo više slovenskih paganskih plemena, okupljeno u par konfederacija. Ovi Sloveni su se uspešno suprotstavljali ekspanziji pre svega Nemaca, ali i Danaca i Poljaka, koji su već bili pokršteni.

Ove bele zemlje gore desno. Takođe i ostrvo Rugen. Dole desno su Lužički Srbi, koji su ranije izgubili samostalnost.

1144. godine pada Edesa, prva hrišćanska država koja je oformljena na bliskom istoku, posle prvog krstaškog rata. Ova vest je pogodila Evropu, i papa je ubrzo zvao na drugi krstaški rat. Južna Nemačka se odazvala papinom pozivu, ali su Saksonci sa severa predložili da umesto da i oni idu u Palestinu, dobiju dozvolu da povedu krstaški rat protiv paganskih Slovena. Papa je odobrio predlog i doneo bulu kojom je proglasio ovaj rat istim rangom kao i  palestinski. Bog voli jednako da se jebu i balije i obožavaoci Peruna, te neće praviti razliku kada odete na nebo.

Protiv Slovena je krenula vojska sastavljena od severnih Nemaca, Poljaka, Danaca, i nešto Čeha. Sloveni su pružili žilav i organizovan otpor, te je pohod doneo samo manje rezultate. Ipak, u budućnosti će se nastaviti pritisak jačih komšija na ovaj paganski džep, te će polako dolaziti do hristijanizacije i germanizacije. Lokalno slovensko plemstvo će uglavnom opstati, sada kao nemačko, a jedna od najjačih porodica će nastaviti da vlada najvećim delom ove teritorije kao kuća Meklenburga, jedna od najdugovečnijih plemićkih kuća Evrope.

Evo ga trenutni lider kuće, po profesiji vinogradar

Iako je ratovanje protiv Slovena sigurno bilo krvavo, nije bilo posebno strašno po standardima vremena. Dosta krvaviji su bili pohodi protiv pribaltičkih pagana, koji su krenuli početkom 13. veka.

Tamo gde su danas Estonija, Letonija, Litvanija, ruska enklava Kalinjingradska oblast, kao i severoistočni ćošak Poljske, u 13. veku živela je gomila plemena: Litvanci, Prusi, Estonci, Livonci itd. Nije bilo neke veće državne organizacije. Kontakt sa hrišćanskim komšilukom je postojao, bilo je trgovačkih veza, bilo je i nekih domorodaca koji su se pokrstili svojom voljom. Međutim, negde početkom 13. veka hrišćani, pre svega Nemci, odlučuju da je vreme za ekspanziju, i papa proglašava krstaški rat. Takođe su bili aktivni kao i ranije Danci i Poljaci, ali i Šveđani. Ratovanje je bilo dugo i krvavo. Otpor krstašima je bio žestok, lokalne vođe su primale hrišćanstvo pa ga napuštale kada bi procenile da mogu i da im je to u interesu, zauzimana je teritorija ali i gubljena u čestim protivnapadima i ustancima. Rat je trajao decenijama, hrišćani su ostvarivali spor i krvav napredak u Letoniji, Estoniji i donekle u Prusiji, ali Litvancima nisu mogli skoro ništa.

Situacija se menja kada poljski kralj, koji nikako nije mogao da izađe na kraj sa starim Prusima (po kojima će kasnije dobiti ime jedna nemačka država, ali koji nisu bili Germani) poziva u pomoć tevtonski red. Tevtonci su vam verovatno poznati. To su one batice u punim oklopima, sa crnim krstovima na belom i zajebanim kacigama koji propadaju pod led, kada ih napadne Aleksandar Nevski. Osnovani su u Svetoj zemlji, da se bave bogougodnim poslom brige o nemačkim hodočasnicima, ali su ubrzo postali mala vojska religioznih ludaka komandosa. Pošto se stvari u Palestini nisu odvijale sjajno, prvo su otišli u Mađarsku, gde su kralju pomogli u borbi protiv Kumana. Međutim, posle pobede nad Kumanima, počinju da ispostavljaju kralju vrlo zabrinjavajuće zahteve u pogledu autonomije, love i zemlje, pa ih on tera iz zemlje silom. Uhlebljenje su našli na Baltiku, gde kreću da jebu domoroce sa novom žestinom.

Pošto su uz mnogo muke i krvi pokorili Pruse, otišli su u Letoniju i Estoniju, tamošnje krstaše reorganizovali u svoju filijalu, i učvrstili poziciju hrišćanstva i tamo. U tom trenutku su već imali ozbiljnu monastičku državu, koja je postala jak regionalni igrač. Međutim, kada im je ponestalo pagana za napadanje, krenuli su da se rokaju sa svima okolo, sa Rusima, Litvancima i Poljacima te su relativno uskoro najebali. Litvanci su iz cele priče uspeli da izađu ne samo nepokoreni, već su stvorili i jaku državu, čiji se vladar konvertovao u hrišćanstvo svojevoljno tek pri kraju 14. veka, kako bi se oformila dinastička unija Poljske i Litvanije. Ujedinjeni Poljaci i Litvanci će sjebati Tevtonce 1410. u velikoj bici kod Grunvalda (opstaće još nekih 100 godina, ali će im odmah posle te bitke filijala reći ćao pozz, i biće svedeni na rang slabog i malog igrača), a kasnije će iz te unije nastati Poljsko – litvanski komonvelt, država koja će jedno vreme biti ozbiljna evropska sila. Sigurno je i dotad već bilo hrišćana u Litvaniji, ali otada možemo pretpostaviti da dolazi do ozbiljnog pomasovljenja. Ne računajući neke specifične male sredine, ovo je region koji je zadnji konvertovan u Evropi.

Krenulo se na muslimane, al’ najebali drugi

U ovom odeljku, najpoznatiji je četvrti krstaški rat i pad Carigrada u okviru njega.

Krstaši su izgubili Jerusalim 1187. Odmah je pokrenut Treći krstaški rat, koji je postigao izvesne rezultate, ali nije povratio Jerusalim. Inače, krstaši su u regionu bili već 100 godina, i nikada nisu bili u preteranoj ljubavi sa Vizantincima. Postojala je razlika u veri, velika razlika u kulturi ali najbitnije je naravno da je Vizantija prosto bila jedan veliki činilac sa svojim sopstvenim interesima i ambicijama što je prirodno moralo dovesti do sukoba sa zapadnjacima. Fridrih Barbarosa, sveti rimski car, je već pri trećem krstaškom ratu tražio od pape dozvolu da napadne Vizantiju, a otvoreno je šurovao i sa Srbima, Bugarima i tako tom ekipom. Takođe, od kraja 11. veka italijanski trgovci iz maritimnih republika poput Venecije, Đenove i Pize, počinju znatno da ulaze u ekonomske tokove Vizantije, uspostavljajući ekonomske ambasade u Carigradu koje će kasnije prerasti u čitave četvrti. Jedan od načina na koji su Italijani u to vreme za sebe ostvarivali ekonomske privilegije je tako što su ratovali za Vizantiju na moru, jer je vizantijska flota propala usled dugoročnog zanemarivanja. Grci će vrlo negativno gledati na rastuću moć Italijana, kojih je je oko 1180. bilo 60 000 u Carigradu, oko 10 posto stanovništva. 1182. godine dolazi do masakra Latina u Carigradu, kada je mnogo Italijana surovo pobijeno, a skoro svi proterani. Neki su prodani Seldžucima kao roblje. Posebno je loše prošao katolički biskup za Carigrad, Jovan, kome su odsekli glavu i vezali je za rep psa.

1204. godine papa poziva na četvrti krstaški rat. Regrutacija je ovaj put išla teško, vladari su uglavnom imali preča posla, ali je na kraju ipak organizovan pohod, većina krstaša je dolazila iz Francuske ali je bilo i nemačkih, flamanskih i severnoitalijanskih kontigenata. Plan je bio da se sa mora udari u Egipat, koji je u tom trenutku bio najjači muslimanski entitet u regionu. Organizatori pohoda su zato napravili dogovor sa Venecijom, stiže nas 33500, spremite brodove i mornare za toliku vojsku da nas prevezete, i da vodite pomorski deo borbe.

U svojoj ranoj istoriji, Venecija je bila, uglavnom samo nominalno, deo Vizantije, a ubrzo su krenuli putem potpune samostalnosti.

Međutim, krstaši su se u svom kurčevito-religijskom zanosu precenili, pa ih se okupilo dosta manje od 33500, a i od te manje cifre, jedan deo je otputovao samoinicijativno iz drugih luka, poput Marseja ili Đenove. (krstaši su bili dosta heterogena ekipa što je pravilo organizacione probleme) U Veneciji se na dan polaska pojavilo 12 000 ljudi. Problem je bio što je Venecija odradila svoj deo posla, spremila se za 33500, godinu dana gro fokusa uložila na taj posao, i time značajno ugrozila i smanjila ostale svoje aktivnosti. Prvo su istresli iz gaća sve prisutne krstaše ali su i tako dogurali jedva do polovine sume koja im je dugovana. Našli su se u vrlo nezgodnoj poziciji. Krstaši para nisu imali, a opet, ne ide ni da ih pošalješ kući, to će baš loše da izgleda. Iz pat situacije izvukli su se visprenom idejom. Krećemo na Egipat, ali ćemo usput da stanemo u Zadru, da im malo jebemo kevu. Zadar je nekoliko godina pre narečenih događaja izbegao iz venecijanskog domena i zakleo se na vernost mađarskom kralju.

Nisu svi krstaši bili oduševljeni ovakvim predlogom, a neki su se čak pokupili i vratili kući. Takođe, papa je obavešten o razvoju događaja, i zapretio je svima ekskomunikacijom. Međutim, vođe pohoda, uključujući i crkvene, prosto nisu obavestili vojsku o tome. Kada se došlo pred Zadar, stanovnici su pokušali da zaigraju na kartu religijske solidarnosti, te su svuda po zidinama i prozorima okačili zastave sa krstovima. To nije naročito ganulo krstašku vojsku koja je osvojila i opljačkala grad. Kada je papa čuo za to, ekskomunicirao je sve prisutne. Kasnije se malo iskulirao, i povukao ekskomunikaciju za sve osim za Venecijance. Kako god, vođe pohoda opet nisu ništa rekle vojsci o tome.

Vesela družina je odlučila da prezimi u Zadru, pa da na proleće nastavi ka Egiptu. U međuvremenu, jedan od plemića koji nije hteo da učestvuje u napadu na Zadar, posećuje svog rođaka u Nemačkoj, i tu zatiče zanimljivog lika, Aleksija Anđela IV. Aleksijev otac, Isak II, bio je vizantijski car, dok ga sa prestola nije svrgnuo brat, Aleksije III, i oslepeo. Tada je Aleksije IV otišao u egzil. Tu su krstaš i princ malo pričali, i Aleksije saznaje za muke krstaša. Nudi sledeće : platiće prvo sav krstaški dug Mlečanima, dati još 2,5 puta tolko love celoj ekipi, 10 000 vizantijskih vojnika kao dodatak krstaškoj vojsci za bitku protiv muslimana, plaćaće troškove ćivota i ratovanja za 500 vitezova u Svetoj zemlji, do Egipta će ih za dž prevesti vizantijska mornarica, i priznaće suprematiju pape. Za uzvrat, da krstaši sjebu strica i postave njega za cara.

Kada je Bonifas od Monferata javio u Zadar za ovaj plan, najžešći pobornik je bio mletački dužd, Enriko Dandolo. On je najverovatnije bio bolje od drugih svestan da je sve što je vizantijski princ rekao ludačka hrpa laži dostojna Vučića psihopate, ali da će kada ovaj ne ostvari svoja obećanja, imati povod za napad na Vizantiju. Opet je jedna manja grupa krstaša odlučila da ne želi da ima ništa sa pričom, te se razišla sa grupom, ali je većina ipak krenula za Carigrad.

Krstaši su prilično iznenadili Grke kada su se nacrtali pred Carigradom, pa je grad branilo samo oko 15 000 ljudi, mada je tu bilo 5000 elitnih ratnika iz Varjaške garde. Šibanje je trajalo neko vreme, dok se Aleksije III nije ucavio i pobegao iz grada. Grci su napravili problem krstašima, kada su u tom trenutku sami za cara proglasili ćoravog Isaka, ali su krstaši insistirali da se Aleksije lažov postavi kao koimperator što se i dogodilo. Isak je vrlo brzo umro. Onda se Aleksije suočio sa svojim obećanjima. Nije da prvo nije probao makar donekle da ih ispuni. Ali ubrzo je video da je njegovu već nenormalno tešku poziciju, još više otežao stric, koji je pri begu iz grada poneo i pare i dragulje iz riznice. Zatim je naredio podizanje poreza i pretapanje vrednih zlatnih ikona, da bi izvukao makar neke pare. Suvišno je reći koliko je morao delovati narodu i aristokratiji kao smrdljiva pacovčina. Ubrzo je svrgnut i ubijen, a imperator je postao plemić Aleksije Duka, Aleksije V.

Krstaši nisu bili oduševljeni ovime, ali su ipak prvo rekli Aleksiju Petom da bi hteli da obnove ugovor sa njim, da prosto preuzme obaveze Četvrtog. Kada je ovaj to odbio, obnovili su napade na grad. Posle relativno kraće opsade, upali su u grad i surovo ga pljačkali tri dana. Plen uzet ovde je bio jedan od najvećih u istoriji. Bio je 10 puta veći od cifre koja je bila obećana Mlečanima na početku priče.

ova četiri ukradena konja su se toliko svidela Venecijancima da su odlučili da ih nabiju iznad ulaza u crkvu, što da ne. Danas su turistička atrakcija poznata svakoj maturantkinji frizerske škole.

Pošto su razdelili plen, jedan deo je poslat i papi, koji je bio veoma uznemiren razvojem događaja, ali ga je njegov kat love poprilično pacifikovao. U Carigradu je proglašeno Latinsko carstvo, država koja će kratko potrajati. Za nekih 50 godina, Nikejsko carstvo, jedna od par država nastalih posle pada Carigrada, osvojiće nazad Carigrad i obnoviti Vizantiju.

Pored pravoslavaca, od krstaških pohoda najebavali su i Jevreji.Kada je papa pozvao na prvi krstaški rat,  pristupilo se organizaciji pohoda. Međutim, pre nego što ka svetoj zemlji krenu prave vojske evropskih vladara,  okupiće se i ka Palestini krenuti nekoliko formacija, sastavljenih uglavnom od običnog naroda, a predvođeni popularnim propovednicima, i manjim lordovima i vitezovima. To je bio fazon, neki ludak ide po selima severne Francuske ili Nemačke, pronosi ideju o krstaškom ratu, govori kako mu je Isus poslao pismo i slično. I onda skuplja bandu.

FAK JEA

U ovim formacijama je bio poneki manje značajan vitez, ali su većinu činili Smrde Mudići, zaluđeni religijskom pričom. Nije ih bilo teško zaludeti  ponudama božjih nagrada, s obzirom na njihove izuzetne živote, a svakako je tu bilo i razmišljanja o mogućim svetovnim nagradama u vidu plena.

Međutim, naravno, ove ekipe, koje su umele da budu i prilično velike, po par desetina hiljada ljudi, ubrzo su ušle u sve moguće logističke probleme koje može da očekuje horda putujućih Smrda Mudića na tabanima. Isto tako su ubrzo shvatili da idu na dalek put da kolju muslimane, a oko njih u Evropi već ima poprilično puno Jevreja. Tako su spojili lepo i korisno i počeli sa napadima na Jevreje.

Procenjuje se da je u ovim napadima pobijeno nekoliko hiljada Jevreja, neki su se spašavali tako što bi dali pare, ali neki su ostali i bez para i života. Takođe dosta ih je i prinudno pokršteno, kao npr. u Regensburgu gde su Smrde Mudići naterali celu jevrejsku zajednicu u Dunav i pokrstili ih.

Nijedna od ovih ekipa nije stigla do Palestine, a neke nisu stigle ni do Bosfora. Recimo, jedna grupacija je konstantno pravila sranja pri prolasku kroz Mađarsku, krađe, napadi na lokalce, pa ih je mađarska vojska uništila. Ni naši krajevi ne pamte po dobru učesnike ovog tzv „narodnog krstaškog rata“. Bilo je sukoba i sa zemunskom ugarskom posadom i sa beogradskom vizantinskom, a niški odred vizantijske vojske je naneo težak poraz jednoj većoj grupi Mudića, gde ih je pobijeno 10.000. Na kraju je vizantijska vojska otpremila ostatak bandi do Bosfora i preko, gde su savetovani da se ne upuštaju sami u borbe sa Seldžucima, već da sačekaju pravu krstašku vojsku. Taj savet nije poslušan, narodni krstaši su ušli u Malu Aziju gde su ubrzo potpuno uništeni od strane Turaka.

Jeretici

U današnjoj jugozapadnoj Francuskoj, u srednjem veku postojala je veoma raširena katarska sekta. Katari su bili slični bogumilima. Mislili su da je fizički svet u kome živimo đavolova kreacija, svet patnje u koji su naša prava duhovna, bespolna, nematerijalna bića, uvučena đavolovim naumom. Bili su vegetarijanci i u celibatu. U svoje redove su slobodno primali žene, uglavnom nisu pravili nikakvu frku oko polova, jer su mislili da smo svi ustvari bespolni savršeni anđeli. Propovedali su protiv rata, ubijanja, generalno bilo kakvog drkanja ikoga, bili su u fazonu, sve je ovo kurac, patnja, ali kad smo već tu ne drkajmo nikoga i širimo ljubav i brigu za ljude kolko se može. Naravno, s ozbirom da su tvrdili da je sve oko njih đavolova soba za mučenje, svakako nisu priznavali nikakvu vlast, ni svetovnu ni crkvenu.

Pa sad vi vidite koliko je Vatikan mogao biti oduševljen ovakvom ekipom. Možda ne bi bio problem da su ostali mala sekta, ali su se prilično raširili po jugozapadnoj Francuskoj. Nije mnogo stanovništva prešlo u katare, ali su imali simpatije naroda, sigurno je bilo lakše imati simpatije prema ovim sve je kurac asketama i altruistima nego prema masnim debelim popovima zvanične crkve. Takođe, imali su podršku lokalnog plemstva. Sve se ovo dešava početkom 13. veka. Region u kome se odvija priča, tada još nije bio deo francuske kraljevine. Imao je svog feudalnog vladara, grofa Tuluza, mada je deo teritorije držala i aragonska kruna. Generalno, bio je više kulturno povezan sa Aragonom i Katalonijom, nego sa severnom Francuskom, gde se formirala francuska država, i upravo će verski rat protiv katara, koji će u papino ime voditi francuski kralj, itekako biti i klasičan politički rat gde će Francuzi staviti šapu na ovo područje.

I šta kažu ti Katari, svet patnje a?

Tokom 12. veka katarska jeres je nekoliko puta osuđivana od strane crkve, i radilo se na njenom suzbijanju mirnim putem, bez uspeha. 1198. godine na papski tron dolazi Inoćentije III, naš stari poznanik. To je isti onaj papa iz priče o Carigradu.  Odlučuje da u borbu protiv jeresi bude uloženo više energije. Problem je bio u tome što je Rejmond VI, grof Tuluza, podržavao katare. On je bio intelektualac i sofisticiran čovek, i izgleda dovoljno samouveren u svoju i moć svojih saveznika, da ne mora da se priklanja zahtevima pape i francuskog kralja.

Posle određenih pokušaja da se stvar reši mirno, odnosno da južnjaci sami pobiju katare, došlo je do sukoba. Rejmond je ekskomuniciran i oformljena je krstaška vojska iz Francuske.Okup je bio u Lionu, gde su pojačani plaćenicima. Kada su krenuli ka jugu, Rejmond se predomislio, pokorio, i ekskomunikacija je podignuta. Međutim, vojska je već stizala, sa namerom da sama reši problem katara. Došli su do Bezijea, grada koji je držao jedan Rejmondov vazal, Rožer Trenkavel. On je takođe ponudio dogovor krstašima da sam reši problem, ali je odbijen. Krstaši su dali ponudu građanima, predajte katare i neće vam ništa faliti. Ta ponuda je odbijena. Sledeća je bila da onda katolici izađu iz grada, ali je i to odbijeno.

Krstaši su još bili u fazi postavljanja opsade, kada je posada grada izašla i započela borbu sa prvima do kojih su stigli, plaćenicima. Plaćenici su odbili ovaj napad i ušli kroz otvorenu kapiju. Počeo je pokolj po ulicama, neki su probali da nađu utočište u crkvama, ali je plaćenike, i krstaše koji su se kasnije priključili bici, bolela kurčinela za to. Pobijeni su svi u gradu, između 10 i 20 hiljada ljudi. Krstaši su zatim shvatili da su plaćenici uzeli gotovo sav plen, što ih je veoma razgnevilo, pa su oteli plen plaćenicima. Sada je na ove bio red da budu ragnevljeni, ali nisu smeli da uđu u direktnu borbu sa krstašima, pa su zapalili grad iz osvete, uništivši tako veći deo plena. Za ovaj događaj se pripisuje priča da je opat koji je predvodio napad, na pitanje šta da radimo, ne možemo da razlikujemo jeretike i katolike, odgovorio sa „Pobijte ih sve, bog će razvrstati“, ali nije sigurno da je to rečeno.

U nastavku operacija, krstaši su zauzeli više gradova, a mnogi od njih su se predali sami. Nisu više pravili pokolje, osim naravno roštiljanja katara. Međutim, kreće da se javlja otpor. Rejmond ponovo prelazi na antipapa stranu, i zove u pomoć Petra, aragonskog kralja, koji se odaziva na poziv i prelazi Pirineje. Kada su Petar i Rejmond spojili snage, u pitanju je bila ozbiljna sila, mnogo veća od krstaške, sa tim što su krstaši bili kvalitetniji borci. Usledio je jedan od onih idiotskih vojnih poraza sa ogromnim posledicama. Rejmond je predlagao oprezan pristup, da se pusti konjički juriš krstaša, te da se na njega prvo odgovori strelama. Rejmond je bio pametan čovek, znao je da su krstaši mnogo opasnije i žilavije ubice od suparnika i da iako ih je mnogo manje i dalje predstavljaju ozbiljnog rivala. Takođe je znao i kakve su ložane i da će najverovatnije krenuti prvi, iako ih je mnogo manje. Petar je sa druge strane, očigledno bio bolid prve klase, jer je odbio Rejmondov predlog sa konstatacijom da je „nečasan i neviteški.“ Otišao je u prve redove konjičkog duela koji će uslediti, pao, bio ubijen, vojska kad je čula to razbežala se. Nesrećni Rejmond je posle ovoga morao da beži u Englesku, a region je pao.

Rejmond se ubrzo vratio iz egzila, podigao ustanak, vratio Tuluz i još dosta teritorije. Borbe su se razvlačile nekoliko godina, kada je Rejmond VI umro, a nasledio ga njegov istoimeni sin. On je nastavio rat još par godina, ali se u nekom trenutku francuski kralj odlučio da dođe u pohod lično, sa kraljevskom vojskom. Ovo je ipak bio preveliki zalogaj za Langedočane ( Langedok se zove taj region ) Posle opsade, Rejmond mlađi pristaje na dogovor po kojem zadržava titulu do smrti, ali da mora da juri katare, uništi odbrambena utvrđenja Tuluza, i da uda ćerku za mlađeg brata francuskog kralja, sa tim da njihovi potomci nasleđuju Tuluz, ili ako ne budu imali dece, direktno kralj, što se na kraju i desilo. Tako je ugašena samostalnost Tulužanske grofovije. Kada je rat završen, na posao je stupila inkvizicija. Narednih godina se sistematski radilo na istrebljivanju katara. Ubrzo će biti oterani u ilegalu, a do potpunog istrebljenja će proći oko 100 godina.