SP Brazil 2014 – Grupa A

BRAZIL

Skolarijev spisak je u javnosti dočekan na nož, pre svega zbog odsustva Kake, Ronaldinja i Robinja.

Robinjo zaista nema mesta u timu. Ako izuzmemo Žoa, koji verovatno neće videti teren, mada i pored toga zaista nije morao biti pozvan i zauzeti mesto nekom drugom, špicevi Brazila su Hulk, Fred i Nejmar. Nejmar će igrati rolu Robinja, brzo okretno ciganče sa velikim tehničkim veštinama. Tu svakako ima mesta pre njega. Druga dva špica, kada već imamo rolu Robinjo Nejmara,  su potrebnija nego još jedan Robinjo. Fred je klasična devetka, čovek koji meće golove, nogom, glavom, odbitke, ružne, solidne golove a Hulk razbijač. Pretpostavljam da će se na terenu u isto vreme nalaziti Fred i Nejmar, tako da je u takvoj postavci nedovoljno dobri Robinjo, višak.

Što se tiče Ronaldinja i Kake, grdna pučina je zakričala zato što su verovatno mislili da će oni biti prve violine Brazila, iako to nije realno već par godina. Međutim, ipak ima istine u tome da je bar jedan od njih, pogotovu Kaka, koji je posle niza čemernih sezona odigrao jednu ok u Italiji, a i mlađi je, mogao da nađe mesto na spisku. Sredina terena Skolarijevog spiska je sledeća : Paulinjo, Ramireš, Vilijan, Oskar, Fernardinjo, Luiz Gustavo, Ernanes.

Kontraši patetičnim dokonim Srbima koji plaču nad izostankom Ronaldinja i Kake i guglaju nove izvore o tome kako nas je Harp sjebao, često i sami idu u suprotno ekstremističko slepilo, tvrdeći kako je danas fudbal drugačiji i kako je baš ovo savršena postavka Brazilaca. Ja stvarno ne vidim šta se to toliko promenilo u fudbalu, da opravda nakrcavanje sredine terena sa potpuno istovetnim, generički solidnim igračima, bez ekstra duha i ekstra veštine kao što su Paulinjo, Fernardinjo, Luiz Gustavo i Ramireš. Pritom je i Ernanes sličan, mada on ima određenu dozu višeg kvaliteta i sposobnosti za pravljenje razlike u odnosu na pomenute. Zavisno od ukusa je prevashodno, koju dvojicu od ovih biste zadržali, ja bih Ramireša i Luiza Gustava ali sva četvorica nikako nisu potrebni, ajde kao trojica, povrede ovo ono, mada i tad, tu je Ernanes i dalje. Deluje mi da će tu sigurno mesto imati Oskar, kao jedini potencijal superklase od brazilske sredine i Vilijan, koji ima motor u dupetu, mada ne bogzna još šta, ali i dobar motor u dupetu je nešto.

Tako da, možda Kakani i Zuba i nisu više kalibar da svoju reprezentaciju kao kapetani vode ka tituli, ali po meni, Kaka pogotovu, ima mesto u ovakvom timu. On je i dalje majstor fudbala, ovo je kup takmičenje, ima klasu koja uvek može da nadjebe sve, mogao je da bude supersab recimo, ili zašto i da ne počne neke mečeve. Pritom ima i ogromno iskustvo, dokazana muda i duh, osvojene najveće trofeje i počasti, što bi moglo da se prostre i na ostalih 10 igrača u kritičnim momentima. Paulinjo će da prostre kurac po svojim saigračima kada zagusti.

Uglavnom, to je spisak i to je to, ključan igrač Brazilove sredine a moguće i celog Brazila mi deluje da će, u ovakvoj postavci, biti Oskar. Oskar je jedini igrač koji nije solidno – dobar u ovoj liniji, jedini koji će možda biti pravi, veliki majstor fudbala i pravi je momenat da sebi otvori ta vrata, na Mondijalu u svojoj zemlji.

Druga strašno bitna stavka za Brazil je naravno, Nejmar. Nije se baš pokazao u prvoj sezoni  ozbiljnog, evropskog fudbala. Problem je što nije baš da se kao videlo da je on superklasa, al kao jbg falile su neke nadoknadive stvari, forma, prilagođavanje, povrede, sistem igre ( mada svaki pravi jebač fudbala jebe u svakom timu), već kao da se videlo da on ipak, i nije superklasa, nego samo jako, jako dobar igrač. Kao i na Oskaru, i na njemu je da pokaže dal može i koliko može. Nema filozofije. Ja nisam previše uveren da može, ali ipak ostavljam otvorena vrata.

Ako bi Nejmar pokazao da ima “to”, e, onda bi Brazil već postao baš  baš ozbiljan. Odbranu sam ostavio za kraj, dobra je zaista, mada ne tako spektakularna kao što svi ističu, ipak su tu mahalaš Dani Alveš i debilko David Luiz i blago precenjeni Tiago Silva i Dante, ali dobra odbrana, svakako. Golman takođe, nije baš top top, Žulio Cezar pravo iz Toronta, ali i on je pristojan izbor.

Dobra odbrana, veoma duhovno-majstorski diskutabilna sredina i napad pod velikim znakom pitanja. Brazil je na prvenstva dolazio i mnogo bolje od ovoga. Ipak, mogu da ih vidim u finalu, jer igraju kući, jer vlada blaga globalna oseka kvaliteta poslednjih nekoliko godina, zapravo globalna oseka majstorstva i pravih dominatora igrača, tako da bogami nijedna reprezentacija ne dolazi na prvenstvo sa nekom zastrašujućom ekipom, u tom smislu najjača reprezentacija je i dalje, čudno malo spominjana Španija, jesu sad već fino stariji, ali i dalje jednostavno, imaju najviše najboljih igrača. I na kraju, jer ipak postoje nerešena pitanja oko majstorskog potencijala Brazila. Svakako, itekako mogu da ih vidim i kako ispadaju u četvrtfinalu ili polufinalu, na veliko iznenađenje možda čak i ranije.

HRVATSKA

Hrvatska reprezentacija je u blagom, i prirodnom opadanju.

Ono što Hrvati rade već niz godina u okviru svetskog fudbala, je za svako poštovanje. Velika je šteta što nisu igrali Mondijal u Južnoj Africi. Tada su u grupi naleteli na Engleze, koji su u dve utakmice sa njima odlučili da pokažu svoj veliki, pravi potencijal, i nisu uspeli da u dve utakmice reše Ukrajince. Naravno, potpuno njihova krivica, ali to opet ne znači da ne bi bili bolji dodatak smotri fudbala od mnogih ekipa koje su se tamo zadesile, u prvom redu solidne Antarine Srbije, koja nije skupila muda da osvoji bod protiv Australije.

Hrvati bi bili bolji dodatak smotri fudbala od mnogih, jer zaista igraju dobar, pametan fudbal, sa kreacijom ali i čvrstoćom, sa majstorskim dodirima ali i odgovornošću. Kro fudbal. Na Euru 2012, su pokazali svetu šta je propustio 2010, odigravši potpuno, ali bez ikakvog preterivanja, potpuno egal utakmicu sa španskim aždajama, i odigravši dobar iks sa Italijanima. Ni tu debelo nisu imali sreće, kao ni 2000, 2008 i 2010, da igraju grupu sa Špancima i Italijanima, a igrali su svoj najbolji fudbal od Pariza, pa u neku ruku, možda i bolji od onog.

Naravno, toliko “nemanja sreće” u više momenata, pokazuje da Hrvati imaju probleme na psihološkom planu, i da su bili nedorasli ekstra klasi. Što svakako nije loše za zemlju od 4 miliona ljudi, ali opet, ostaje žal za tim nečim višim, što je Hrvatska mogla da napravi.

Posle toliko profulanih šansi, i nekih realnih nemanja sreće, kao 2012 ( mada je to kombinacija ova dva ), prirodno dolazi doba kada tako mala zemlja ne može više da isprati taj nivo kvaliteta. Neki igrači su omatorili, neki i nisu toliko omatorili koliko nisu više toliko dobri jebiga, a nije ušla toliko kvalitetna mlada krv. Takođe, nikada ni nisu bili toliko super-dobri da deceniju haraju, da se ne potroše. Na sve to se dodaje još jedna ogromna stvar. Odlazak Slavena Bilića i dolazak lošijih ljudi. Slaven je šmeker, pametan lik, konta fudbal vrhunski. Ne treba zaboraviti da je sa njim radio i Robi Prosinečki, još jedan takav lik. Sve to, oni su kroz svoj duh i harizmu, prenosili i na igrače. Onda je došao Štimac, koji na svoje igrače eventualno može da prenese brđanske fazone za zapošljavanje rođaka u opštini i kako da zakineš čoveka na prodaji sira. Ta seljačina je bila trener kro-fudbala previše nego što je bilo normalno, a to je nula sekundi, a sada su postavili Nika Kovača. Niko Kovač nije duhovna Sahara od rudonje kao Štimac, ali ipak mi se čini, da nije ni kalibar Slavena i Robija.

Ipak, ovaj kvalifikacioni ciklus ih je višestruko pogledala sreća, prvo kroz laku grupu, u kojoj su bili bolno jasan drugi faktor u odnosu na Belgijance, a onda kroz smešno lak baraž. Možda su tu sreću zaslužili, nekim prethodnim nesrećama, ali ipak, ovaj put, od Hrvatske ima par boljih dodataka prvenstvu. U prvom redu je to nova, mlada Srbija, koja ima dodir majstorstva kakav dugo nije viđen u srpskim ekipama, a ostala je defanzivna čvrstina. Pogotovu, sa zdravim i u formi Boletom Jankovićem, ova naša ekipa bi mogla da pokaže svašta na Mondijalu.

No dobro, stvari stoje kako stoje, i Hrvatska se nalazi u A grupi. Postoji realna opasnost da je ne prođu, mada ih je i u samom žrebu ponovo pogledala sreća. Meksiko deluje da dugo nije bio slabiji, a Kamerun je uvek manje više bezveze. Ako prođu grupu, nikako ih ne vidim dalje od osmine, gde bi trebalo da naiđu na Španiju ili Holandiju.

MEKSIKO

Meksiko je ekipa koja dolazi dosta slabija na ovo prvenstvo, nego na niz prethodnih.

Oni su pre svega omatorili, a nisu izbacili kvalitetne mlade zvezde da zamene odlazeću opasnu ekipu. Što za tako veliku i mnogoljudnu zemlju, sa tradicijom ozbiljnog fudbala kao što je Meksiko, i nije baš pohvalno.

U odbrani više nema Osorija, a i Salsido, koji sada ima 34 godine, je pozvan kao iznenađenje, jer je očigledno selektor Meksika u kanalu, posegao za ovim iskusnim defanzivcem. Koliko je iznenađenje, pokazuje i to što nema sličicu u Paninijevom albumu. Takođe, pozvan je i Markez, koji je uvek bio precenjen igrač, a sada ima 35 godina i Sašailićuje po Meksiku, posle epizode u Americi.

Na sredini, nema više Herarda Torada, spiritualnog lidera proteklih ekipa, čoveka sa preko 100 utakmica za državu, ćaleta ekipe. Tu je i dalje Gvardado, Hektor Erera, mahalaš iz Porta, i gomila nekih likova iz meksičke lige, o kojima pravo da vam kažem, ne znam ništa. E sad, nije da ja zbog toga što oni igraju u meksičkoj ligi i što ne znam ništa o njima, kažem da je Meksiko užas, jer takvu ekipu je uglavnom Meksiko i slao na svako prvenstvo. Oni imaju relativno dobro prvenstvo, sa dosta jakih timova, sa pristojnom lovom i velikom gledanošću.

Ne, sudim po jezivim kvalifikacijama Meksika, gde su jedva prošli kao četvrti u eminentnoj Konkakaf zoni, završivši ispred Paname i Jamajke sa skorom 2 5 3, i užasnih sedam postignutih golova na 10 utakmica. Ameriku, Honduras i Kostariku u šest mečeva nisu uspeli da pobede niti jedan put. Odigrali su tri iksa i imaju tri poraza iz tih mečeva. Čak ni Jamajku i Panamu nisu dobili dva puta, u tim mečevima imaju po pobedu i nerešen. Ono što ih je spasilo je sistem koji stvarno previše daje ovom malom, i ne baš fudbalski impozantnom regionu, da idu tri selekcije direktno a da četvrta igra baraž sa Novim Zelandom.

U napadu će imati Ćićarita, ali da li Ćićarito može da nosi nekoga, pošto mu je kroz karijeru nalepljen žig superizmene, ne znam. Nemaju više opasnog Giljerma Franka, još jednu legendu, Kvantemoka i najveći udarac, nemaju Velu. Istina je da se Vela nikako nije razvio u ono što se možda mislilo da se može razviti, ali to opet stvarno nije razlog da sebi ne nađe mesto u ovakvom timu Meksika, pogotovu što nije da je on propao, jednostavno nije postao zvezda.

Sudeći po svemu dostupnom, ne bi trebalo da prođu grupu, oni čak i ako ne izgube od Hrvata, lakše od njih mogu da ispuste bodove protiv Kameruna, ali ipak postoje male realne šanse za svašta u ovoj grupi.

KAMERUN 

Ljudi vole zanimljivosti, a dobri afrički timovi su negde tamo početkom devedesetih svakako bili zanimljivost.

Od Rodžera Mile i kompanije, razvio se taj “Ma crnci su bre ustvari najbolji, samo nemaju para i organizacije, ali baš su opasni osvojiće Gana svetsko za 20-ak godina” trip, koji bogu hvala jenjava, mada i dalje ne potpuno.

Svakako je pozitivno da su i afričke reprezentacije stupile na veliku scenu fudbala, to je i prirodno, jer crnci imaju naravno, dobre fizičke predispozicije i talenat za igranje. Kvaka je u tome što to ima cela jebena planeta.

Naravno da su crni narodi, u proseku najbrži, ali nije da su belci ili žuti ili hispanosi spori. Najbrži čovek na 100 metara će uvek biti crnac, ali to stvarno ne znači toliko na fudbalskom terenu, u setu pravila, ljudi i okolnosti koji tvore igru fudbal. A, najbolji bacač diska ili plivač će uvek biti belac, a najbolji matematičar Azijat. Jednostavno, crnci imaju svoje pozitivne i negativne osobine, a fudbaleri pritom nisu ljudi koji dolaze sa ekstremnih polova, pre svega fizičkih osobina. Oni su samo došli na svoje. Ne vidim neki veliki napredak afričkih reprezentacija u odnosu na ove tačke na kojima jesu, solidne do dobre ekipe. Ako do toga i dođe, recimo Gana je osvojila svetsko prvenstvo za mlade pre koju godinu, do toga će doći iz istih razloga iz kojih je dolazilo do uspeha drugih ekipa, koje god boje. Opšteljudski talenat za fudbal, mnogo talenta na jednom mestu, uz muda, duh i dobru organizaciju.

Kamerun, nije da ima baš mnogo od svega ovoga navedenog. Oni opet dolaze, kao i na niz prethodnih prvenstava, sa jednom bezveze ekipom, svakako ne ekipom koja će da pukne tri ko zvečka, mada prošlo prvenstvo i jesu izgubili sve tri, ali tu neke pobede i kidanja za prolaz grupe, baš teško dolaze u obzir.

Od golmana do špica, njihov sastav varira od mediokriteta do solidnih igrača, sa blagim izuzetkom Asu Ekota. Tu je naravno i Eto, ali on očigledno stvarno ima 40 godina i ako je ikada izraz “deluje kao senka nekadašnjeg sebe” bio tačan, to je onda u ovom slučaju.

U ovako čudnjikavoj grupi, kao što je grupa A, ja ne bih apriori otpisao ni jednu od ekipa koja nije Brazil. Međutim, najveće šanse za prolazak svakako ima Hrvatska, pa bih onda stavio Meksiko, jer iako slab, Meksiko ipak i dalje sigurno ima svoj latino dodir fudbalu koji mi deluje opasnije od Kameruna, afričkog proseka. I Kamerun ima u ovakoj grupi izvesne male šanse za prolazak, pa neka se opuste i igraju fudbal.