Tri praseta, uključujući FAQ

– Sine, vidiš sad je velika skazaljka na 8, a mala na 12, znači vreme je za krevet.

– Nije, tata, mala je na 8, a velika na 12.

– E sine, ova mala je u stvari velika.

– Kako to kad je ona druga duža?

– Ali ova je deblja, sine, pitaj mamu, neka ti kaže šta je relevantnije. Ali kako god okreneš, ti moraš u krevet.

– Dobro, ali moraš da mi pričaš dve bajke. Ajde Mačka u čizmama i Ivicu i Maricu!

– Uh, pa ti pregovaraš kao Priština, ajde nama sve, a vama ništa. Neće moći, može samo jedna i to lepa i poučna bajka o Tri praseta.

– Jeeeee.

– Ali upozoravam te, danas sam posle posla bio u kafani, možda me ponese emocija. Dakle, mama krmača jedne večeri pred Božić poslala tri sina praseta u svet, da ih spase domaćinskog noža i nabijanja na omašćeni kolac. Najmlađi prasac…

– Tata, tata, kako su se zvali?

– Raja, Gaja i Vlaja, jebiga. I tako najmlađi, Raja, krene po sve…

– Tata, ne može, to su pačići. Ajde da se zovu Đoković, Hari Poter i Zoki, po ujki.

Objektiv Tarzanije uhvatio trenutak kada prasići kreću u svet!

– Dobro, dobro. Dakle prasac Đoković, mlad, bahat i neiskusan, navijač Rada sa Banjice, proveo je leto tako što se opijao iz dvolitri piva, pišao u njih i gađao prolaznike, uopšte neuredan život je vodio. Kada je nailazila zima, nalepi blato, pokrade seno i sklepa nekakvu straćaru u kojoj će kao da živi. Ma svinjac običan.

– Tata, tata, a je li imao Đoković devojku?

– Prasicu? Koliko hoćeš, sine. Gde god se okreneš stoka do stoke, to se pari na boga ne misli. Uglavnom, drugi brat, Hari Poter, bio je nešto smernije prirode. Posebno je voleo kranjsku kobasicu i cenio poeziju Đorđa Balaševića. Tu noć je Tisa nadošla, a on obesio šal od kašmira i rešio da proda svinjac na lakat pa nek je sto put dedin jer voleo je lepu al sirotu.

– Ne razumem?

– Lupetam, sine, opasno bi bilo da razumeš. Dakle Hari nije bio huligan, nego lepo pred zimu uzme potrošački kredit jer za namenski nije imao žirante i kup…

– Šta je to žirant, tata?

– To ti je ređa pojava od Moldavke bez štikli. To ti je da ja uzmem od nekog čike njegovu loptu i ako mu ne vratim, onda on dođe i uzme od tebe tvoju loptu.

– Što od mene?

– Zato što si žirant, samim tim budala. Ali prasci nisu budale iako su stoka i niko Hariju nije hteo da bude žirant. On ipak potrošačkim kreditom plati nekog Rumuna da mu sklepa nekakvu daščaru, to je danas hipsterski, slaže mu se sa šalom, i reši da u tome čeka zimu.

– A Zoki, tata?

– E Zoki je bio baš kao tvoj ujka. Radio u Salcburge, čistio tuđa govna, bio takoreći prase-sera, ali krvavo odvajao od usta, živeo u malom svinjcu sa još osmoro prasadi iz Bugarske i Turske, samo da bi na zimu mogao da dođe u rodni kraj i kurči se pred komšilukom novoizgrađenom nekretninom veličine gradske opštine.

– On je imao veliku kuću?

– Jeste, sine, i to u fasadnoj beloj cigli, ono najseljačkije moguće, a gore biber crep onaj kvalitetan, zna prase šta valja, unutra kožna ugaona garnitura u celofanu, daljinski u celofanu, u kupatilu bide…

– Tata, tata, šta je to bide?

– To je ono u čemu seljaci zapiraju noge. Ironija, sine – niko ko u Srbiji ima bide ne zna zašta zapravo služi, a svi koji znaju čemu služi, nikada ga ne bi ugradili. Uglavnom, došla i ta zima, sneg je opet Snežana, ko onda kad smo se sreeeeliii…

– Tata…

– Dobro, ispoštuj me. Dakle udarila zima, ali ona ciča zima kad ti jaja postaju jajnici i gladni Vuk bio prinuđen da zađe u naseljena mesta u potrazi za svinjetinom. Na pitanje jednog novinara što ne jede gljive neke, Vuk je rekao: „Veganac, jebem li ti promaju! Čvarak je čvarak!“ Dođe Vuk do Đokovićeve kuće i kaže, „Ja sam Vuk, naduvaću se, pa ću ti srušiti kuću!“

– Kako će da sruši kuću?

– Mehanizacijom. Imao Vuk stari Džon Dirov kombajn za takve prilike, a ovu kuću od blata i slame je pregazio samo prednjom vučom, kao iz pičke. Đoković se dade u šprint, pa kod starijeg brata u daščaru…

– Je li ga primio?

– Posle male igre nerava… Kaže Đoković „Pederčino, otvaraj!!!“, a ovaj će njemu: „Narkomane, duvaj ga, idi sad na štajgu pa traži pare za kartu do Banjaluke.“ I tako ga je malo cimao dok Vuk nije prišao kombajnom, pa ga pustio onda. E, ali vuk opet pripali džokavac, kaže „Naduvaću se i srušiću ti kuću!“, prebaci pogon na sva četiri točka i pregazi onu daščaru!

– Jao, tata, on će pobiti prasiće!

– Sine, imaš skoro pet godina, krajnje je vreme da shvatiš da Ljovisna uvek progleda, da prasići uvek prežive, a da se sranja dešavaju samo u pravom životu. Trče dakle pred kombajnom sada Đoković i Hari Poter, šipče ka kući najstarijeg brata, a Vuk ih prati lagano, navrće Paderbornsko iz limenke i pevuši drš se mala, drš se, dobro mi se pazi, stari vuk je još u punoj snaaazii

– TATA!

– Dobro, dobro, upozorio sam te da mogu da padnem u sevdah. Elem, Vuk udara punom snagom na kuću od cigle, dok unutra Zoki drži predavanje Đokoviću i Hariju Poteru o tome kako je on odvajao od usta u tuđini boreći se za krvavi evro, a oni rasipaju kud stignu na kurve i opijate i marame od kašmira…

– Je li srušio Vuk kuću od cigle?

– Jeste kurac, puna opeka, cement iz Beočina – kvalitet! Vuk odlaže džoint, napušta vozilo, priseća se bajke koju mu je majka vučica uvek čitala o Deda Mrazu i tome kako debeli ulazi kroz dimnjak. Tripuje da je Deda Mraz, penje se po biber crepu i uskače kroz dimnjak u Zokijevu kuću!

– Uuu, pa je li uhvatio prasiće?

– Ma nije. Taman je Zoki grejao vodu da skuva domaće papke u saftu i Vuk, buba lenjaaa šta će reći pokolenjaaaa, upade u onu vrelu vodu. Onako oparen iskoči kroz dimnjak i odjuri u šumu! Eto sine, bratstvo i jedinstvo uvek pobeđuju individualizam i kapitalizam! Čiča miča i got…

– Tata, tata, a je li Vuk mnogo povređen?

– Nije, opekotine drugog stepena, polili ga malo jodom i, pošto je znao lekara, dobio bolovanje dve nedelje.

– Tata, tata, a šta je bilo sa kombajnom?

– Đoković ga je protivpravno prisvojio i prodao u delovima na Limundu.

– Tata, tata…

Neee pitaaaaj, niištaaaaa ne pitaj meeee… dobro, ajde pitaj.

– A šta je sa mamom krmačom?

– Suši se, sine, na tavanu. Čiča miča i gotova priča.

Tagovi:

bajke