Zakonski asketizam ili logika policijskog časa

– Doktore, šta je sa ovim mojim kolenom, da nije daleko bilo artritis?
– Analize ništa ne otkrivaju, tako se kaže, znate, iako između redova treba da pročitate da me vaša boljka nimalo ne zanima, ta vidite valjda da nam je nova tura iz medicinske na praksi te da na mojem astalu leži lista naše ugledne kladionice, sva miriši na svežu štampu. Kada ja da se bavim Vama?
– Ali šta da radim?
– Ne brinite, imam sigurno rešenje, ne samo za ovaj problem nego i za sve eventualne i buduće.
– To mi recite, dajte samo da se rešim ovog bola.
– Evo ovako: seći ćemo nogu odmah ispod kuka. Tako možemo biti sigurni da Vas baš nikada više neće zaboleti koleno.

***

Policijski čas je mera ograničenja kretanja osoba u cilju suzbijanja neželjenih, a mogućih posledica tog kretanja. Logika je jasna: malo ti štrpnemo od ustavnom zajamčenih sloboda jer nam se može, da bismo navodno sprečili veće zlo. U Libiji su uveli policijski čas zbog epidemije ebole – kretenski, ali to je od nas geografski predaleko. Policijski čas se uvodi tokom ratnog stanja, a ovde imamo sa tim iskustva kao Era Ojdanić sa zavođenjem maloletnica – ali ni to nije naša tema. Srbija polako, zaogrnuta u oblande evropskih reformi, korača u pravcu Severne Koreje, približava joj se asimptotski, neće nikada dostići taj stepen despotije, ali kurs je jasan. I to se delom dešava logikom policijskog časa. Ograničimo se ovde samo na onaj deo priče u kojem se Srbija ne razlikuje od takozvanog razvijenog sveta.

Recimo ono kada zabraniš poslovno sposobnom čoveku da na trafici kupi bešiku piva u 22:05 uveče, da sedne na klupu i prodivani sa drugarima uz ječmeni napitak koji osvežava, a ne goji. Tri dozvoljene radnje – punoletnik ima pravo da kupi alkohol; ima pravo i da ga unese u sebe u bilo kojim količinama, čime jedino gubi pravo da sedne za volan; prodavnica ima dozvolu za prodaju alkohola – odjedanput u zbiru daje nedozvoljenu radnju. Tri plusa daju minus. Oprečno matematici i razumu, ali nije logici policijskog časa koju ima zatucana politička klasa. O da, klasa, a ne ova ili ona partija. Ostaće Đilas zapamćen po deportaciji Roma, pilonu i prohibiciji, ali ni Mali nije baš požurio da vrati Beograđanima slobodu izbora u koje vreme će kupiti pivo ili vinjak.

Ta logika je uvek ista, tiranska. Kada su nacisti u okupiranom Beogradu uveli policijski čas, računali su da ako niko ne sme da šeta mračnim ulicama, onda neće moći ni Prle i Tihi. Videli smo kako se to završilo. Ovi đilasi i mali misle da ako niko ne sme da pazari alkohol noću biće manje alkohola u prometu dakle manje pijanih dakle manje saobraćajki i nabadanja noževima zbog poprekih pogleda. Osim što neće. I usput su se istalili sa kafićima, restoranima i fast-foodovima koji tako postaju „oficijelni dileri“ alkohola, čime se građanima odriče poslovna sposobnost da sami odaberu gde će kupiti svoje pivo. Jebiga, ni u Baltimoru ne može svako da prodaje kristale i dop na svakom ćošku. Baltimorska logika, dakle.

Praktično se, naravno, ništa nije promenilo. Kafićari i dalje kafićare, sponzori i sponzoruše bezbrižno piju na splavovima, a prekarijat samo treba da ode u supermarket u 21:55, pa da produži do klupice. Ili da časti apsolventa meteorologije koji za impresivnih 18 hiljada radi treću smenu u trafici na Studentskom trgu. Praktično i na kratke staze – zajebali smo ih. Teoretski i na duge staze – oni su zajebali nas. Komad slobode dat gotovo bez borbe, kažem „gotovo“ jer je bilo protesta pa je Ustavni sud oborio prohibiciju pa su priučeni zakonodavci upotrebili staro oruđe svake despotije, promenili zakon tako da mogu da ga razvlače kao kaučuk i tumače kako hoće – i onda opet zabranili da kupiš pivo od 22 uveče do 6 ujutro.

Uostalom, zašto ne bismo bili inadžije kada su u pitanju osnovne slobode, zašto ne bismo prezupčili: Đitleru i Mali, jedite govna, hoću da kupim pivo usred noći gde ja hoću i koje ja hoću! No mogućnost razumnog i plodnog inata propala je nemilim rasipanjem zadrtosti na internetu u dokazivanje da li ima ili nema Boga, gde je Dražin grob i koji od dva kluba je veći državni projekat.

Ali čekaj, stani, tu nije kraj. Veoma brzo će biti zabranjeno pušenje u svim zatvorenim javnim prostorima. Kafana i pljuga? Zaboravi. Država zna da pušenje nije dobro za tebe i ima temeljno da ti amputira cigaretu sa ruke. Teror zdravlja u njegovoj prosvetiteljskoj misiji ne može ništa da spreči, čak ni najbolja načela demokratije. Recimo, ovo je moja kafana i ja hoću da ovde gosti imaju mogućnost da duvane. E ne može. Od sledeće godine neće moći ni u Srbiji, čime su ovdašnji politikanti još jednom potvrdili da su spremni da budu veći katolici od pape onda kada je njima to oportuno. Kažu traži EU. Lažu. Diljem Evropske unije, naime, ima zemalja i pokrajina u kojima se puši svuda (u Holandiji i smešne cigare). I u kojima bi se išlo na ulice da su gradonačelnici kadrovi kalibra Siniše Malog.

Ovde moramo nešto da razgraničimo. Kod uživanja u nikotinu postoji i to pasivno pušenje (kod alkohola toga nema, mada rakijska isparenja nekada štipaju za oči, što svako ko trezan stigne na slavu tamo negde kod sarme). Ranije se pričalo da kada nepušač boravi sa pušačima u prostoriji, na svake četiri pljuge kao da je i sam popušio jednu. To je preterano, ali čak da se radi i samo o smradu duvanskog dima, to je dovoljan razlog da uvažimo argument nepušača. Gde moja sloboda da pušim ugrožava tuđu slobodu da ne bude izložen dimu? Pa tamo gde smo prinuđeni (ili makar jako upućeni) da boravimo zajedno, pušači i nepušači: posao, škola, fakultet, bolnica, zgrada opštine… u kafić ne mora da se ide. To jest, nepušač može i u nepušački kafić. Ulazak u kafić je pristajanje na njegova pravila – na muziku koja se tamo pušta, malo pivo koje mnogo košta i kelnera što očekuje bakšiš za svoju nadrkanost. Ulazak u pušački kafić je pristanak na dim.

Opet ta logika policijskog časa: branimo konzumiranje legalne supstance gde god stignemo, onda će ljudi sami dići ruke od te supstance. Istovremeno dižemo akcize da ućarimo jednako ili još više para nego ranije i možemo da zatvorimo jedno krilo klinike jer će biti manje kardiovaskularnih oboljenja. Čak ni ta ekonomska logika nije do kraja jasna, jer što je stanovništvo zdravije to je i starije pa više para iz budžeta ide na penzije. Ako se ovde odmahne rukom i kaže, pa dobro i dalje mogu da pljugam na ulici i kod kuće, onda niko više neće imati pravo da zucne kada zabrane pušenje na ulici. Da, i toga ima po svetu. I kada zabrane i onu elektronsku cigaretu. I kada komšija bude mogao da prijavi da ti smrdi iz stana pa da ti zabrane da pušiš i u rođena četiri zida (tamo gde, po kanonu SPC, čak i pederi imaju pravo da rade ono).

Idemo dalje: bivši gradonačelnik Njujorka je hteo da zabrani jela iz friteze jer su nezdrava – građani su mu srećom rekli da jede govna. Možda da neko proba sa zabranom žvake jer je loša za vilicu? Šutanja lopte jer može da se ugane zglob? Automobila jer možeš da sletiš u Dunav? Zabranom upisa FPN-a jer je gubljenje vremena i smrt za sive ćelije?

Ako si pomislio da je moje tumačenje slobode pomalo radikalno – u pravu si. Slobodniji prevod onog Kantovog imperativa – radi šta hoćeš, ali ne smaraj druge – za mene je princip. Novi svetski asketizam nalaže bespoštednu borbu protiv naših ličnih poroka iako njima svaki pojedinac šteti samo sebi i nikome drugom. Drugim rečima, da, znam koliko alkohol može da sjebe čoveka, da često stvara raspikuće, a da ponekad zaspiš pijan u parku pa se smrzneš. I znam za rizik od infarkta, raka pluća i usana, pušačke noge. Potpuno svestan toga ja biram da s vremena na vreme, relativno odgovorno, držim pljugu u desnoj, a flašu u levoj ruci. I nemojte me smarati zbog toga.