Filmovi od kojih se baca pegla, drugi deo

Kao što je obećano, evo i nastavka liste filmova od kojih se baca pegla. Tekstovi su ovog puta duži, sa blago detaljnijom analizom materijala. Tu su i dve vrste ocena, a sve to radi lakše orijentacije među filmovima koje većina ljudi ne želi da vidi. Sistem ocenjivanja je pre svega objektivan, uglavnom ne iznosi lično mišljenje (pogotovo pod merom “gadnosti”), pa moš lakše da odlučiš šta ti se gleda. Treća lista je na putu, očekujte je za nedelju-tri, jer neki filmovi jednostavno ne smeju da se izostave.

Audition (Takashi Miike, 2000)

Takashi-san i njegovi filomovi su zicer kada su u pitanju ovakve liste. Mogli smo jednostavno napraviti popis njegovog opusa i, sa povezom preko očiju, nasumice lupiti prstom na jednu od stavki. Međutim, ovaj film ipak zaslužuje da probije tanki himen koji ga deli od ulaska među sebi slične, samo zato što je najpoznatiji. To je ujedno i najveće prokletstvo Auditiona. Silna prašina koja se digla oko njega upropastila je doživljaj svima koji su ga gledali stiskajući kese za povraćanje, baš zbog tog očekivanog šoka. Evo, čak sam vam i ja sada usrao pola filma. I IMDb je, stavljajući mu tag horror”. Audition se temelji na banalnoj, skoro idiotskoj premisi, koja deluje kao da je istrgnuta iz neke romantične komedije, a potom polako, gotovo neprimetno, prerasta u festival krvi i orgazmičkog uživanja u sadizmu. Taj prelaz je ono čega ne smete biti svesni pre gledanja Auditiona. Ali, jebiga, sad je gotovo. Sva buduća publika čekaće “onu” scenu, a u međuvremenu, odremaće malo. Ako ništa drugo, odgledajte ga bar zbog jednog od najboljih horor momenata u istoriji.

Koliko je gadan? 6/10
Koliko je dobar? 7/10

The Last House on the Left (Wes Craven, 1972)

Dve stvari utemeljene su ovim filmom – Krejvenova karijera i filmovi koji će jednog dana prerasti u čist torture-porn. TLHotL duboko gazi u čistu eksplotacioni žanr, a njegov niskobudžetni miris probija vremensko-prostorni kontinuum, i osetili ste ga na rekreativnoj na Goliji, u trećem razredu osnovne škole. Ali dobro, to su bile sedamdesete, i niko nije hteo da uloži pare u nešto što se činilo poremećenom vizijom mladog reditelja na krilima žanra koji gledaju samo oni koji traže nove ideje za mučenje kurve koje drže u podrumu. Jeste, loša je gluma. Jeste, izgleda kao pornić. Jeste, video si milion takvih filmova. Ali, ovo je jedan od prvih. The Last House on the Left je pradeda žanra i snimljen je van holivudskog obora koji granicu odvratnosti postavlja odmah iza filmova Džimija Stjuarta. Sirovost ovog filma je znatno brutalnija od njegove konkretne radnje, a tako nešto može se naći samo u korenima budućih mejnstrim reditelja. Bonus za mjetal sladokusce – Aleksa iz benda Aeternia glumi u filmu. On to poriče, ali svi znamo da sere.

Koliko je gadan? 6/10
Koliko je dobar? 5/10

Salò o le 120 giornate di Sodoma (Pier Paolo Pasolini, 1975)

Postoji jedno nepisano pravilo – ako film doživi da bude izdat u okviru Kriterijon kolekcije (ako niste upoznati sa ovom grupom entuzijasta, izguglajte – The Criterion Collection), prašta mu se svaka degutantnost zbog iskupljujućih umetničkih kvaliteta, Salò svakako poseduje određenu klasu koju drugi filmovi ovog tipa nemaju. Možda je to zbog činjenice da je rađen po delu “120 dana Sodome” Donasjea Alfonsa Fransoe. Možda čoveka znate kao Markiza de Sada. Možda vam ni to ništa ne znači. Međutim, ako gvirnete u neki rečnik etimologije, pronađite reč “sadizam”. Da, odatle potiče. Donasje (kladim se da je mrzeo da ga tako zovu) je svoju maštu usmeravao ka stvarima zbog kojih danas hapse, a ni Pasolini nije bio moralni čistunac. Drugim rečima, prvog bi u zatvoru tukli, a drugi bi uživao u tom okruženju, Stoga, celuloidna adaptacija Markizovog dela i dan danas retko nailazi na rivala. Pomalo jedinstveno, meša nevericu sa gađenjem. Zapamtite – ovo je čisto uživanje u tuđoj nesreći, sadizam pojačan na jedanaesticu. Nema motiva, nema poruke, već samo gomila dečurlije koja jede igle i govna, Radujemo se nastavku koga đe režirati Majkl Bej, 240 dana Gomore.

Koliko je gadan? 9/10
Koliko je dobar? 6/10

Srpski Film (Srđan Spasojević, 2010)

Zamislite prosjaka koji drži natpis “trebaju mi pare za kurve i cirku”. Mnogi će biti zgroženi, a ostatak će biti zadivljen iskrenošću klošara. Spasojević radi upravo suprotno. Nepotrebno maskira plitkost svog filma, post-post-produkcijski dodavajući mu nepostojeći socijalni komentar. “Odgovor na brutalne zakone o cenzuri u Srbiji” – to bi trebalo da je poruka. Međutim, film je zabranjen u, na primer, Norveškoj. Nije stvar u Srbiji. Da je film bio to što jeste sam po sebi, uz naknadni komentar reditelja o opipavanju granica dobrog ukusa, imali bismo gore pomenutog klošara, koji bi pokupio makar simpatije ljubitelja žanra. Ovako je samo prepotentan, a njegova provokativnost je svoj vrhunac doživela na komentarima Blica.

Srpski Film izgleda odlično. Produkcijske vrednosti s lakoćom razvaljuju većinu konkurencije sa ove (i prethodne) liste. Utegnut je, fotogeničan, privlačan oku – najlepša kurva na balu. Ma koliko mi mrsko bilo da priznam, ima čak i izvrstan saundtrek. Stil nije žrtvovao transgresiju, pa SF obiluje mučnim scenama, koje (pazi sad – otkrovenje) ipak nisu najgadnije ikada snimljene, iako nisu daleko od te magične tačke. I zapamtite – Srpski Film je naš najpoznatiji izvoz posle kojekakvih sportista. Od Andergraunda ni jedan naš film nije digao toliku prašinu, ali ne brinite, nije ona negativna, samo se Spasojević poneo kao kurton.

A sad, mali eksperiment :

  1. Odgledajte svih ostalih sedamnaest filmova sa ove dve liste.
  2. Nabavite Srpski Film sinhronizovan na jezik koji ne govorite.
  3. Namestite engleske titlove.
  4. Na svakom mestu u titlovima na kome se spominje “serbian” i slično, vi to preimenujte u “slovak”, “greek” ili “belgian”.
  5. Odgledajte film.

I dalje je gadan, al ne udara ni približno. Videli ste i užasnije stvari.

Koliko je gadan? 8/10
Koliko je dobar? 5/10

Grotesque (Kôji Shiraishi, 2009)

Flowers of Flesh and Blood (i njegovi burazeri) pruža nam neko dečačko, perverzno zadovoljstvo, poput onog koje smo osećali gledajući “autopsiju vanzemaljca”. Taj film nema nikakve umetničke aspiracije, ne postavlja nikakva pitanja, ne daje nikakve odgovore, tu je jednostavno da šokira. Sa druge strane, Groteska je čisto sranje. Ali bolesno maštovito. Dok FoFaB puca na snaf, Groteska je film koji se vrteo po festivalima i doživeo je da ga zabrane ili iseku gotovo svuda. Dijalozi u filmu staju na pola strane u Vordu, a kad nisu urnebesni, onda su uglavnom “AAAA!”, “ARRGH!” ili “UGRH!”. Već sam nekoliko puta pomenuo “sadizam radi sadizma” kao pokretačku snagu mnogih filmova, ali Groteska i tu propada, jer sve svoje adute ispucava na čist vizuelni događaj, zanemarujući psihičku nelagodnost. Na kraju, sve nekako ispadne previše usiljeno, pa dovodi do smornih “uf, ponovo mu vadi creva” reakcija. Nekome je i to dovoljno, a Širaišiju nije manjkalo mašte.

Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 2/10

Bad Boy Bubby (Rolf de Heer, 1993)

Za BBB se može reći da je dobio vajld kard za ovu listu, jer se ipak ne valja u svojoj odvratnosti, već zaista želi da ispriča neku priču, i to dobru. Prvih dvadesetak minuta filma su možda jedni od najčemernijih momenata ikada zabeleženih. Siroma Babija keva čitavog njegovog života, više od trideset godina, drži u podrumu, uveravajući ga da je napolju pustoš zatrovana nuklearnim ratom. Babi jedva ume da priča, igra se mrtvom mačkom i katkad seksualno zadovoljava (da ne kažem – pojebe) debelu skotinu koja ga je izrodila. A onda se, igrom slučaja, jednog dana nađe napolju i tu počinje crnohumorni šou. Socijalno neadaptiran, duha trogodišnjaka, a hormona odraslog čoveka, Babi tumara Adelajdom, hvatajući se za sve slamke koji mu novi život nudi. Rolf de Heer, nazivajući film “velikim eksperimentom”, angažovao je 27 (dvadesetisedam) direktora fotografije, po jednog za svaku novu lokaciju, kako bi oslikao dezorijentaciju glavnog lika. Ako vam ovo nije prodalo film, onda Babijeva BBW seksualna fiksacija sigurno hoće.

Koliko je gadan? 5/10
Koliko je dobar? 8/10

Sweet Movie (Dušan Makavejev, 1974)

Oni koji se pitaju kako je nešto poput “Srpskog Filma” moglo da izađe iz naše slavne domovine, očigledno nisu čuli za čika Duleta, koji je četrdeset godina ranije po Evropi pravio svakojake pizdarije. Mnogi njegovi filmovi naišli su na loš prijem od strane komunističke vlasti (koja je često podbadao), pa se naš najnepoznatiji poznati režiser obrao u belom svetu, štancajući duboko simbolične filmove koje niko ne razume. Sweet Movie dugo je čamio zaboravljen sve dok ga se nije setila avangard-skat-fetiš ekipica iz Kriterion Kolekcije. Pa šta to nudi ovaj film? Vidite, kad Makavejev kaže glumcu “e, sad, u ovoj sceni, onaj lik tamo ti piša u usta”, nema tu nikakvih efekata, podvale ili čudnog ugla snimanja. Čisto žrtvovanje radi umetnosti. Kerol Laur, prvobitna glavna glumica, odustala je negde na dve trećine filma, i to posle scene u kojoj je čitavo njeno pokajanje zbog uloge tako bolno očigledno, da morate da se sažalite. Međutim, nikakva frka, Dule je na brzinu smućkao neku kritiku komunizma, ubacio jedru Poljakinju, Anu Prucnal i cepaj dalje. Epilog – Anušku proterali iz Poljske. Koju god poziciju zauzeli, SM nije za svakoga. Najverovatnije će vas ostaviti zbunjenima, ali sa onim osećajem u potiljku koji signalizira da ste nedavno bili silovani.

Koliko je gadan? 8/10
Koliko je dobar? 6/10

Ex Drummer (Koen Mortier , 2007)

Ništa bez sumorne belgijske svakodnevnice. Ex Drummer je, pre svega, baziran na veoma interesantnoj ideji. Tri člana benda “The Feministis” – homicidalni mucavac-pevač koji svet vidi naopačke, gluvi gitarista alkos koji zlostavlja sopstvenu porodicu i basista ukočene ruke koji maltretira hendikepiranog ćaleta – traže od poznatog pisca da se priključi njihovom njihovoj grupi kako bi pobedili na bici bendova. Piščev hendikep – ne ume da svira bubnjeve, a i polako popušta s mozgom. Ono što sledi jeste jedan od najenergičnijih evropskih filmova u poslednjih nekoliko godina, ispresecan užasima koji ne bi bili ono što jesu, da nije tog prizemnog realizma kojim film odiše. Ima i preterivanja, svakako, ali sve je u duhu tog neponovljivog čemera, toliko sirovog da desni od njega prokrvave, a komšijski ker počne da zavija. Gledati Feministse kako isprobavaju obradu “Mongoloid” od Devoa je jedan od trenutaka u filmu koji će postati klasik posle tirdeset godina, jer mejnstrim publika još uvek nije spremna na tako nešto.

Koliko je gadan? 7/10
Koliko je dobar? 8/10

Ken Park (Larry Clark, 2002)

Kada se spoje reditelj Leri Klark i scenarista Harmoni Korin, uvek dobijemo film sa nekom decom koja vozikaju neki skejt i prave neka sranja. Centralna tema Ken Parka je seks, ali onaj koji nije baš društveno prihvatljiv, pa ideš po sendvič za vreme jedne od takvih scena, ako ga gledaš porodično. A onda izvališ da si pojeo devet komada. Ovaj film će isprva šokirati svojom, ajde-de, “hrabrošću”, pa će postati smešan, a onda, kada (ako) ga drugi put budete gledali, delovaće jednostavno glupo. Nema ništa tužnije od filma koji puca na umetnost, a ispada bedan. Nula posto cenzure je adut na koji Klark i Korin igraju, ali u svom pokušaju da ispadnu rušioci tabua, postaju najobičniji producenti pornića. Ken Park pokušava da obuhvati mnoge socijalne probleme, ali kako to obično biva, previše se razleti, te ne dobijemo ništa. Dobar je za gledanje u društvu, ali Kids ostaje, za sada, jedini dobar film pomenutog dvojca.

Koliko je gadan? 6/10
Koliko je dobar? 4/10

Tagovi:

filmovi
  • Galatea Claymore

    Mislim da sledeći filmovi ne zaslužuju da budu na listi: Happiness – ne vidim šta je škantno bilo, ok on je pedofil silovatelj, vauu) onda onaj grčki Očnjak (mrzi me da pišem originalni naziv) – dobra je drama, Audition – dosadan, TLHOTL – film je više parodija nego horor, Begotten – jeste originalan ali dosadan, dobar za popodnevnu dremku, Eden Lake – umseto njega Creep (2004), Tetsuo – čista smejurija, Funny Games – smaranje sa onim razmaženim klincima,..pohvaljujem Melancholie der angel iako nemam želudac da ga odgledam, kao i ovaj Gummo..a Martyrs je majstorija od filma, kao i ovaj drugi ispod njega (opet zaboravih kako se zove u originalu)..Ils je meni najbolji od tih “juriš na žrtvu i daj da se igramo” ali i Wrong Turn 2 je gadniji a 1.deo napetiji i bolji!

  • marko

    nedostaje “Taxidermia”