Pritajene predrasude skrivene erektilne disfunkcije

Šta sve jednoj ženi padne na pamet kada pomisli na ideal muškarca? On je zaštitnik, oslonac, provajder (reč “opskrbljivač” mi je bila ispod časti), emotivno i psihički stabilan, jak, što fizički, što mentalno, cepa drva, nikad mu nije hladno i plakao je eventualno jednom u životu – upalo mu nešto u oko… I ta lista se u tom stilu nastavlja. To je pritisak s kojim živi svaki muškarac i možemo se složiti da ne deluje ni malo nezahtevno. U suštini se od njega očekuje da briljira u domenu muževnosti, u izobilju testosterona, bude obdaren i da misli da je izraz “erektilna disfunkcija” nešto što su marketinški magovi izmislili da bi prodavali neko afričko voće (?!). Dakle, standardi su jako visoki za jednu mušku individuu. Zbog tih silnih očekivanja su nastali snažni odbrambeni mehanizmi, kojima se ti isti muškarci priklanjaju (čak i nesvesno) kada je u pitanju njihov imidž pred ženama, ali i pred drugim muškarcima.

Tome u prilog ide sledeće: Iz nekog, sad već, ne tako misterioznog razloga, kog god muškarca pitate za mišljenje o situaciji sa nekim drugim muškarcem, on će prvo pribeći uobičajenom, evergreen objašnjenju “Hoće/neće da te jebe”, apsolutno ne uzimajući u obzir bezbroj drugih mogućih objašnjenja i varijacija na datu temu. A u velikom broju slučajeva, objašnjenja i nisu toliko banalna (i ne, ne kažem da dotični želi/ne želi da opšti s ženom, ali samo konstatujem da to ne mora uvek biti jedna jedina pobuda za nastanak ili prestanak neke interakcije), ali je to tom muškom savetodavcu neprihvatljivo, iako sam na sopstvenom primeru zna da je moguće osećati još nešto osim sušte životinjske napaljenosti. Reklo bi se kao da su ta previsoka očekivanja dovela do toga da muškarci misle da bez obzira na sve, moraju biti otporni na bilo kakve emotivne najdražaje, kako ne bi izgubili na svojoj muškosti. Iz tog razloga se odomaćio stereotip kako su vazda žene te koje hodaju po kokošinjcu sa korpom u koju bi da strpaju muža, a muškarci ti koji od te iste korpe beže i kao da su opet one te koje za nešto mole, prose, prete i uslovljavaju.. (disklejmer #76 ne kažem da nema i takvih slučajeva).

Mnoge stvari koje muškarci rade ili ne rade su, između ostalog i iz straha, a ne samo iz odsustva emocija. Činjenica je da žene nemaju ovaj tip opterećenja (zato imaju druga, o tome drugom prilikom), a razlog za to je taj da za ženu nije sramota da se plaši ili da je slaba. To niko ne osuđuje i to je dodatni razlog zbog kog su oba roda prećutno prihvatila te uloge, iako su zasnovane na netačnim, a i nefer pretpostavkama.

Postoji tip žena (a cenim da ih je sve više i više), koje imaju problem sa tim stereotipom koji ženu oslikava kao slabu i očajnu. Prepoznaćete ih po velikom penisu… ovaj, velikoj mogućnosti da imaju problematičan reproduktivni sistem (setite se da zatražite snimak sa ultrazvuka na prvom dejtu, obratite pažnju na endometrijum – nema na čemu), i ta ista grupa žena, ima tendenciju da kastrira muškarace, tj da im oduzima muškost. I onda se iz te povrede javlja još već potreba za potvrdom te muškosti što nas vodi u neki novi krug pretvaranja, straha od intimnosti, bežanja od bliskosti, banalizovanja odnosa i ljudi i tu se iznova radja ta borba između polova i silna potreba da neko iz tih isrcpnih mečeva izadje sa rukavicom iznad glave. Borba koja bi postojala čak i da se ceo ovaj pasus iznad nije ni desio.

Svaki stereotip je preširok pojam, isuviše širok da bi bio tačan i od pomoći. I njegova svrha je zapravo da nas štiti. Stereotipom nam nešto postaje poznato, a poznatog se manje plašimo. Čovek, bio muškog ili ženskog pola, radi sopstvene širine treba da gaji tendenciju ka tome da se odbrani od generalizacija. Slepo prihvatanje stereotipa može samo da pokvari kvalitet života i liši nas potencijalnih pozitivnih mogućnosti. Od očekivanja se još niko nije izlečio, ali možemo svesno ustati protiv preuranjenog zaključavanja.

I kao naravoučenije, sledeći put kad vas ženska osoba pita za savet, vi prvo pomislite da li je majka tog tipa dojila, pre nego što posegnete za uobičajenim “jebo bi te”.

Tekst poslala čitateljka Cilukes.