Neki novi klinci

– Ajde jesi uzo šibicu?
– Jesam, ček…
– Ajde bre požuri uvatiće nas!
– Čekaj stani samo sekund… E, evo ga.
– Jel zvoni?
– Zvoni.
– Bežmo!

Jebiga, nazad u dan, to je bilo zanimljivo. Verovatno prvi adrenalin i uzbuđenje koji doživiš kao klinja, pre nego što prvi put masturbiraš. Bilo je tu i krađe voća, skidanja kapica sa felni i mercedesovog znaka, onih grupnih igara kad se penjemo na drveće i štekamo da bi naš tim pobedio sve dok te roditelji grabuljama ne svuku sa najviše grane jer je dnevnik odavno prošao a tebi je stranica sa naslovom „domaći rad“ za sutrašnji školski dan prazna. Bilo je i peglanja, ne kažem da nije, umelo je dobro da se zakuva oko tapkanja sa sličicama svetskog prvenstva, PA I DA SE PRIPUCA ONIM PIŠTOLJIMA NA METKIĆE AKO TREBA! I to je to. Sutra je novi dan, okupićemo se ponovo i sprdati po naselju, visiti preko ograda i terati najdebljeg klinca da stane na gol jer nam ne treba bure za kupus u napadu.

Ali jebemu mater, nismo se boli noževima, pljačkali i prebijali starce, zabadali satare u butine i psovali roditelje. Znao se neki red pička mu materina. I nije bre to samo fraza kao „ja sam starijima išao po ovo, po ono“ – to je bre bilo tako, barem u mom kraju! Imali smo neki zdrav rispekt prema starijoj ekipi, ustvari to neko strahopoštovanje. Nema šta ti tu da palamudiš, ćutiš i gledaš njihov fudbal, ako te ubace upišaš novi lotto šorc od sreće i prepričavaš svojoj ekipi kasnije kako si peglao fudbal ili basket sa njima. Dobijao si i ćuške ako zasereš nešto, ili budeš jajara, nema šta, al to su te „vaspitne“ ulične fore, i to je po meni korisno za kasnije. Očvrsneš jebiga.

E sad, kad rasteš u takvoj sredini pa na kraju izrasteš u, ajde da kažem prosečnog lika ono zdravog pravog, ne zalutaš u kriminal, ne odeš nekom stranputicom i ne izbodeš sebi vene ko goblen, nekako logika nalaže da i ti očekuješ isto takvo ponašanje od ovih mlađih generacija. Međutim – Hjustone, imamo problem, poprilično velik problem, ma goni se u kurac Hjustone ne možeš ti tu pomoći. Ali ko može? I da li može uopšte? Komplikovano je to jako ali ajde da uzmemo neki redosled kako bi jedinka trebala da se socijalizuje. Prvo ide to neko kućno vaspitanje što kažu ljudi „ONO ŠTO VUČEŠ IZ KUĆE“. E sad, ako je ćale pola života pijan, keva guta tablu bromića nedeljno a ti živiš sa nepokretnom babom i senilnim dedom – teško će tu kuća moći mnogo da uradi. E onda tu nastupa famozna škola – to prvo, osnovno i na kraju krajeva obavezno obrazovanje. Tu već pojedinci pokazuju neke prve ozbiljne znake ili slabosti ili agresivnosti i izopačenosti i upravo TU, ako već onaj „kućni“ deo posla nije dobro obavljen, škola može da izvuče – ako je dobra. E tu dolazimo, opet, po ko zna koji put do DRŽAVE, i obrazovanja koje bi ta država trebala da obezbedi, ali da ono bude zapravo kvalitetno i ujedno neka vrsta prevencije za ubuduće, a ne obično mlaćenje prazne slame i šablonski proces svih 8 godina osnovne, pa na kraju i 4 godine srednje.

Svedoci ste evo svi, samo početkom ove godine imali smo ono kasapljenje po Novom Sadu, unošenje kojekakvih bombi u škole, odvaljivanje bubrega i rebara profesoru u onom parku i da ne navodim dalje, bilo je dosta incidenata. I ko su počinioci svih tih krivičnih dela? Maloletnici, balavurdija kojima 2 jaka šamara mogu da izbiju i mlečne i stalne zube jebem im zrno nevaspitano. Ajde sad je aktuelno ovo maltretiranje Raše Popova (nećemo sad ko je i šta je, u ovom tekstu će on biti samo običan starac od 80 i kusur godina koji sigurno ne može fizički nekog da ugrozi) i još jedna vest kako je neki prethodni dedica umro od posledica batina koje su mu zadala ista DVA KLINCA OD 10 I 11 GODINA koji imaju PREKO 300 prijava policiji. Alo? Aj opet pročitaj. Deca, 10 i 11 godina, 300 prijava. I navodno, „ne može im se ništa“ jer nemaju krivičnu odgovornost. Ok, gde je sad centar za socijalni rad i zna li svoj posao? Šta je sa mlađim maloletnicima koji uveliko mažu desni heroinom i pucaju po naseljima i to iz dobrog kalibra, oni imaju kakvu takvu krivičnu odgovornost, za čega onda postoje maloletnički zatvori?

„Ma brate, džabe to pričaš, ova dvojica klinaca su cigančići mali“. E tu sam vas čeko. Baš zato. Iskreno, nemam ništa protiv cigana, stavim ja njima kintu u trubu kad je prilika, udelim i onima što lepo pevaju Ljubu Aličića a ne smaraju puno, jebe mi se. Znaju ljudi da se vesele i ima gotivnih ganfera sa bauštele koji žive sasvim normalno svoj život, svira Šikica iz zelenog mercedesa i živi se. Ima bre čak i onih na fakultetima sa stipendijama. Ali ima i ovih idiota i imbecila. Tako da priča o nacionalnoj pripadnosti ne sme da utiče na bilo kakvo opravdanje, isti si pred zakonom i isto ima dodgovaraš pa bio Ganci, Mađar, Srbin ili Trinidađanin i Tobagođanin.

E zato vas ljubazno molim, aktivirajte se malo jače na ovom polju, reformišite te zakone, uzmite te stranačke hemijske olovke, papire, kompjutere i posao u ruke. Ako je ta prevencija zakazala, nek bar ta rehabilitacija bude obavljena kako Bog zapoveda. Izvedite tu dečurliju (za koju još ima nade) na pravi put. Ako baš nema, postoje ustanove i za to jebiga. Stara izlizana kaže “bitno je lečiti uzrok a ne posledicu”, ali ako još uvek kao država nismo spremni i dovoljno razvijeni za promene iz korena ajde bar da vidimo da nešto radite po tom pitanju onda kad se to jednom desi, pa da nemamo baš višestruke povratnike koji nemaju ni ličnu kartu. A ako to ne uradite, ostaćemo u ovom šugavom lavirintu i začaranom krugu i onda budite spremni da kroz neko određeno vreme u svojim toplim kancelarijama i foteljama sačekate novi naslov u novinama o tome kako je neki mesar psihopata silovao i ubio nedužno dete.