Uzaludnost pasjeg života

Prvo što sam uradio bilo je da upalim komp. Iz perspektive Tajsona koji me je dobronamerno pozdravio, više po tradiciji nego po nameri, od bitnijih događaja u visini očiju pao je ranac, ostavljene su patike u hodniku i gazda se pognuo da potera agregat za Mozillu. Ranac je po pravilu manje interesantan, ali patike su ostavljene bez nadzora i predstavljaju, u visini očiju, opštu opasnost po domaćinstvo. Ušle su u kuću, ne ukazuju im se pažnja niti gostoljubivost, dakle nepozvane su.

Nekoliko iskašljanih komadića pertli kasnije,

…gazda je već zatvorio vrata od svoje sobe. Mora da je dobar internet, obično se HD duže učitava. Jeste da ih još uvek ne lageruje na hard disk, ali značajan je to pomak – uplatiti premium članstvo da bi put ka samozadovoljenju, pražnjenju ionako prazne mešine, osmosekundnom grču nagrađenom survavanjem dopamina u mozak bio spontaniji. To su ta mračna mesta o kojima je guru neku noć propovedao iz hodžinog dvorišta – kad jednom okusiš sirovo meso, ne zanima te više keks. Kontam da je tako i gazdi, kad je jednom video Šilu Stajlz kako meša, normalno da ne trči ulicom za IT cavuljama. Ali kao što ja nisam zreo za lov, nije ni on za Šilu Stajlz. Zato mesta i jesu mračna. Prozor u nemoguće; iskustvo suštinski neiskušenog. A boli ga motka, da ja imam palac, ili da bar mogu da sednem k’o svet, trljao bih i ja. Ili…ili možda i postoji način…

Silazi mi s’ noge!! Jebote pas retardirani, ali donekle ga i razumem, ne može ni da baci k’o čovek… Reci takav život, da ga bacaš zato što moraš, a ne ono iz hobija. Moram da mu skontam neku kuju, nije ovo humano. Ne znam kako bi meni bilo da ne jebem… A šta, da ga pustim na ulicu, opet će se vratiti suvog patrljka, nisam ga opremio skilom kad je trebalo. E moj Tajsone, nikad od tebe jebača…

…vredelo je pokušaja. Kontao sam kad već ne jebe, možda mu se i svidi. Kapiram, seks ionako nije puko tarenje, to je neposredna povratna informacija o tebi kao čoveku od vrednosti. Neko te voli, neko te dodiruje, nekome si potreban. Kao nas dvojica uost…u jebote, PTICA!

Tajsone! Važno da ume ulazna vrata da otvori, to zna… No, svako svojim obavezama. Da napravim neki sendvič pa na učenje. Zelena, parizer… Zapravo, zeleni parizer. Eee, posebna, to su bili dani, mog’o si u martu da je meteš na sunce da se čvari, dođeš po nju u oktobru, i dalje prva farba. Čajna matori, k’o me ter’o da studiram, mog’o sam sedeti na netu i kod kuće. NE! Ne izgovaraj to! Nije istina, lalalalaLALALA! E tako. Hm smara ovaj toster, bolje da iskoristim vreme da upalim TV da ne moram posle, nego što stojim ovde k’o budala. Al’ reci da si pas jebote, tako oduševiš se bilo kojom nebulozom koja leti ili je na točkovima, povijaš, fascinir…u jebote, sise!!

Hehe, ovo će mu se sigurno dopasti. Ima sigurno dve nedelje kako sam u’vatio poslednjeg guštera. Šta koj kurac? E u pičku, pa ‘de na narodnjačke spotove. TV1000 je bar imala cenzuru, bolju muziku da ne govorim. *njuš-njuš* To gori nešto? *WUFF* majmune, bacaj to iz ruku, eno ti se sendvič reinkarnira u grafit!

FUUU-pff-fuuuu jebote, sad moram da čekam da se ohladi… ‘Aj da vidim dal’ ima Alo-Alo na netu, to bilo tamo dveiljadite super za popodne, taman 20 minuta.

Jebem ga usta, neće nikad dati rimsko. Ne znam šta mu je to i trebalo da dolazi da studira, nego kao hajd’ tu je budućnost. Daj, koja će diploma da ti da budućnost, kada od budućnosti očekuješ da izgleda kao zalazak sunca, ti jašeš prema njemu, gotov sa školom i pušenjem kurca zauvek, ideš u Zemlju Čaroliju u kojoj će da te proslavljaju zbog tebe kao tebe i zbog tvoje diplome, sediš u kancu i mlatiš pare. Koji kanc bre, kao posao? Život se bre živi, nije ovo socijalizam, empirijsko saznanje je znanje u koje vredi ulagati. Ako voliš sisu odeš pa je pipneš, ugnjaviš, zaspiš na njoj. A ne Lisa En, ekrani. Uje, evo je mačka, saću da je pogledam preteći.

– Šta je pičko, šta si se ukrutio sa tom šapom u vazduhu k’o mrtav golub, neću ti ništa.

*WUF*

‘Ajde miiiir! Stvarno kad čujem one mitove o psima zaštitnicima dođe mi smešno, ovaj ne može samog sebe od slabijeg da sačuva, jebe ga mačka k’o na šalteru u pošti. Ahaahahha, “it is aj, Lekler”!

*zvrrrrrrrrr*

– ‘Alo?

– Šta alo, raportiraj iz mesta, šta je bilo sa onom Sanjom sinoć?

– A šta je bilo brate, ništa.

– Znači bek tu Šila ljubav prva?

– Šta se vi svi ložite da ja drkam, meni seksa ne fali.

– Ne fale ni meni levi far na stojdži, al’ dobro dođe. Šta si zasr’o?

– Nisam ništa zasr’o jebote, ima dečka.

– Pa je nisi jeb’o iz poštovanja prema svetoj zajednici gledanja filmova dvaput nedeljno? Sti normalan?

– Ma nije to bilo to, ja isprič’o neki fazon malo da razbijem led, ona nategla osmeh k’o Ruška Jakić facu preko lobanje, ono jedva. Onda posle doš’o konobar, bacio neku tarzansku foru, ona crče od smeha.

– Haha, izjeb’o te konobar k’o šalterska službenica! Učiš?

– Ma svaki dan ceo dan, ubijam se jebi ga…

– Ako ako, bolje nego k’o mi klošari bez po’ srednje, ne znamo šta ćemo sa sobom. Štaš’ sa ovom, o’š je zvati popodne na kafu?

– Ma jok, nosim Tajsona imam zakazano.

– Što šta mu je?

– Neki mladež, bezveze, ‘oće da mu odseku za svaki slučaj.

– Jebote, to nešto zarazno?!

– Što zarazno?

– Pa ti si isto im’o tako neki kurac pre 2 meseca na vratu?

– Ma skroz druga priča.

– Brate zajeebi, ja se s’ tobom ne rukujem. Isto bio mladež, isto kao “za svaki slučaj” da skinu.

– Jeste mladež, ali nije isto pas i čovek jebogati!

Mhm…samo još malo…e da, sad sam siguran da mi pimpek na mene smrdi, svaka sumnja je otklonjena. Šta smo rekli da je sledeće na dnevnom redu za sistematski? Da, ovaj svrab na vratu… Ne mogu da procenim da li me svrbi od posete onom sa zelenim rukavicama, ili još od ranije. Žalio se beše labrador niže niz ulicu na neko peckanje pre nego što je izvrnuo šape u vis. A ko će ga znati. Natera te da se zamisliš o krhkosti života, tela. Pođeš od pretpostavke da sutra možeš da umreš i sagledavaš šta si uradio, gde si stigao. Da li bi šestomesečni ja sa svojim snovima i planovima bio zadovoljan mnome? Da li sam mogao biti bolji jebač; da li je kasno da postanem? Da li podvrgavam svoj duh testovima, ili ga samo razdražujem prostim podsticajima tela, trčanjem za biciklom? Zar je boljitak potpuno zanemareni aspekat mog života? Jedem li da bih živeo, ili živim da bih jeo. Po čemu je danas drugačije od starijeg danas. Je li stvarno beskonačno sve što broji više od tri, ili ja samo ne umem da percepiram više. Nemam uslove, ili sam lenj da naučim? Ako jesam, je li to stvar prirode ili moja odluka. Jesam li mogao doneti drugačije odluke? Šta ako me sutra zaista više ne bude. Gde sam bio, osim ovde. Osim danas…

– Ma biće Tajson super, sto posto. Bole njega, reci brate da si pas…